Početak uspona Partizana

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Dakle, cenim („javlja mi se“) da će Francuzi skoknuti do Filipina na predolimpijsko uigravanje, da će Italijani i Grci podeliti ljuti megdan za jedno mesto, dok će nama komšije iz Hrvatske biti glavna, ali realna prepreka. Naravno, treba svakako biti oprezan, svi kvalifikanti igraju dobar basket danas, a i daleko je početak jula meseca, svašta se može dogoditi i u pozitivnom i u negativnom smeru.

Nama ostaje da pređemo preko nagomilanih lično-menadžersko-klupskih sujeta (tačnije – animoziteta i afiniteta) i da selektor Saša Đorđević „konačno“ izvede najjači sastav. To ne bi trebalo da bude preveliki problem, mada – Srbija je ovo brale! Tačnije, loša vest je da sve zavisi od karaktera (čitaj – interesa) nekolicine ljudi, a učeni znaju da se baš karakter najteže (ili nikako) menja. Komšija Nofra, egzaltiran posle „vaskrsa“ crno-belih, zamolio me je kao recenzent kolumnice, da upravo na ovom mestu notiram njemu znani epitaf – „Javor stoji, i Golija stoji, a od ljudi – kako koji“…

Ako ne prozborim koju reč o 246. „večitom derbiju“, smatraće se kao da i nisam pisao. Stoga, probaću da (ne)očekivanu pobedu Partizana nad Crvenom zvezdom (86:81) u okviru 21. kola diljem Balkana znane ABA ligice, osvetlim iz nekoliko uglova. Prvo, usled kraha jednog od „večitih“ (više crveno-belih), ovi mečevi nisu uvek, barem poslednju deceniju i po, bili kvalitetni i neizvesni („hoće stoka da nas dobije trideset razlike“), pa su kao „drugi večiti“ uskakali pojedini „treći“ klubovi (pre svih FMP, Hemofarm, kragujevački Radnički, danas Mega Leks), što te utakmice nije činilo manje bitnim, naprotiv. Drugo, sociološki gledano, nekada se ove tekme nisu odigravale ponedeljkom u 21 sat, uz prisustvo isključivo „navijača“ (a njih ima najmanje, mnogo više je huligana, sponzoruša i sponzora, menadžerčića, botova na navijanje i političko-stranačkih pripravnika) domaćina, a bez prenosa na RTS-u, koje je imalo svako domaćinstvo i u najudaljenijim selima. Rečju, prošla su vremena kada je košarka bila „porodični praznik“…

Treće, nekada nije postojao „medijski rijaliti“ tako vulgarnog tipa. Odnosno, pre i posle derbija na naslovnim stranama redovno su bili Slavnić, Kapičić, Kićanović, Dalipagić, Grbović, Đorđević, ređe i u manjem obimu treneri, dok danas veću pažnju od Jovića, Cirbesa, Gudurića, Murića, Vitkovca, Marinkovića zadobijaju pojedinci iz administracija, selfi trenutnih devojaka aktera, ispali silikoni, nadolazeće polit-face, šta se radilo pre i kako se tugovalo/radovalo posle meča, odnosno ko se napio a ko plakao i tako dalje. Četvrto, krajnje je vreme da rečem da je Partizan zasluženo slavio, neverovatnom motivacijom i energijom, tako da je dao puno više od svoje trenutne vrednosti. Ipak, uz podatak da su čak petorica momaka dala između devet i sedamnaest poena, prevaga na crno-belom tasu svakako je bio kouč Aleksandar Džikić. Naime, on je od izlaska na teren pa do poljupca sa mamom i razdvajanja igrača na centru, dakle najmanje dva sata, bio centralna figura koja je kontrolisala gro dešavanja. Tu mislim na pretvaranje strategije u taktiku, konstantno psihološko delovanje na svoje igrače, pa i na sudije, publiku, ma kako to čudno zvučalo…

Peto, statistički gledano, a posle ću pokazati koliko je ta oblast relativna i mizerna, Zvezda je izgubila tekmu lošim šutem za tri poena (3 od 23, naspram Partizanovih 9 od 24), što pomalo čudi jer ima kvalitet (Simonović, Kinsi, Miler, Gudurić, Rebić…) i jer se taj segment ne sme poistovetiti sa alibi izjavama tipa „umorni smo“, pošto je šut više vezan za psihologiju, odnosno karakter, nego za utrošak obnovljive energije. Dakle, statistika, tačnije „indeks uspešnosti“ je jedna od novotarnih prevara, koja više služi menadžerima za udomljavanje osrednjih igračića nego za procenu stvarnih zbivanja. Elem, ekipni indeks kaže da je Crvena zvezda bila daaaleko uspešnija – 93:71, što govori da ga koliko sutra treba ukinuti, odnosno ostaviti samo „merljivo“ u statistici – vreme igranja, šuteve, skokova, asistencije, lične i slično…

Šesto, što samo prividno nema veze sa opisanom utakmicom, je podizanje kvaliteta srpskog basketa barem na nivo tri takmaca – Zvezde, Mege i Partizana, jer je ne tako davno bilo i pet-šest ekstra kvalitetnih timova koji su gajili košarkaški podmladak i, u isto vreme, mislili o rezultatu i učestvovali u evropskim klupskim takmičenjima… Sedmo, ali ne i poslednje po važnosti, trijumf crno-belih doneo je i meni sitnu korist, jer je moj prijatelj NJofra konačno živnuo, izašao iz duboke ilegale. Zamislite ovu dirljivu scenu: drži na ormaru, osim slatkog od dunja, DŽiletov poster uz sliku pokojnog oca i nežnim glasom kaže – „toliko je i Dule nekada imao kila“. Počeo je da se pojavljuje i u kafiću u paviljonima, a radne sentence su mu sve zanimljivije. Ovonedeljna je, a od Matije Bećkovića – „mišljenje je imalo smisla dok se nije znalo ko je u pravu“…