Posle gradskog bratski derbi

Olako zaboravljamo kako je taj isti Željko Obradović doveden, ne svojom voljom, u situaciju (beše 2005. godine u Novom Sadu?) da bukvalno plače pred kamerama posle sloma reprezentacije, što je opet njegov ljudski kvalitet, a ne mana, kako su pojedini predstavljali. Dobro, to spada u rubriku „naše balkanske naravi“, svakog čuda za tri dana dosta, pa se polako prebacujemo na domaći teren, odnosno na dešavanja u Superligi Srbije…

Na samo nedelju dana, odnosno dva kola pre kraja, situacija na tabeli – kristalno je nejasna, barem što se tiče poretka od trećeg do sedmog mesta!? Recimo, valjevski Metalac, papirološki, još uvek ima šanse da bude četvrti, ali po toj istoj teoriji može ga zadesiti zla sudbina da se nađe i na sedmom mestu… No, idemo redom, kako običaji i lepo ponašanje nalažu, od 205. večitog derbija (komšo, reče mi nedavno trezveni Njofra, videćemo da li je „večiti“, ali zasigurno nije baš uvek ličio na „derbi“), koji je Partizan očekivano i dobio (95:92). Prvo, taj sportski događaj posmatrao sam na „teveu“, u Čačku sa Raškom, Velecom, Darkom i još par momaka (trebalo je da dođe i Nehoda, ali – kako mu i nadimak govori – on „ne hoda“, pa je ostao je da vidi za neki cement sa babom, ili slično), ali bez tona, uz prigodnu muziku, pa se nadam da nisam ništa bitno propustio u ličnoj edukaciji? Drugo, čini mi se da su crno-beli dali Zvezdi šansicu da pobedi, samo ne znam da li je bio „takav dan“, ili je pomalo popustila disciplina kod igrača, posebno u defanzivi? Uglavnom, u siromašnom navijačkom dekoru (jedva 800 posetilaca), sa raskošnim napadom, ali skromnom odbranom jednih i drugih, Partizan je gotovo overio prvo mesto, a Saši Nikitoviću i njegovim pulenima ostaje, pred odlučujuće gostovanje FMP-u za poslednje mesto koje vodi u regionalnu ligu – gomila briga. Kao, recimo, kako kud i kamo više koristiti ubojiti centarski tandem Lešić – Nikolić, a manje forsirati ne uvek rezonsku solo igru spoljnih igrača (skromnih 14 asistencija, naspram deset više crno-belih), ili kako izbalansirati kvalitet odbrane i napada i tome slično…

I pored izgubljenog meča u Kragujevcu od Radničkog (67:63), Hemofarm će verovatno zauzeti odlično, drugo mesto, a momcima Miroslava Nikolića možda zatreba još jedan trijumf za treću poziciju. Radnički je poprilično oscilirao u Superligi (pobeda nad jedinim srpskim šampionom u Beogradu, ali i poraz od Mega Vizure, takođe u gostima, posle „plus 16“ iz prvog poluvremena), no – ako se uzmu svi parametri realno u razmatranje – najprijatnije su osveženje domaćeg basketa, muški su izneli ovaj deo sezone… Oko same utakmice u poslovično krcatom Jezeru, apostrofiraću dve zanimljivosti, barem sa mog aspekta. Prvo, nisam očekivao susret na „manje koševa“ dva tima koja igraju moderno, široko, brzo, sa više od 60 šuteva iz igre (ali to se dešava upravo u tako važnim mečevima), a poseban kuriozitet je da je u poslednjoj četvrtini viđeno samo 17 poena (9:8, u golovima, za učenike Željka Lukajića)…

U životno važnoj utakmici za poželjno četvrto mesto, FMP je prilično lako savladao valjevski Metalac (86:76), pre svega maestralnom partijom Mileta Ilića (32 poena, 40 indeksnih bodova). Zanimljivo je da su trenutne snage odmerila dva tima koja mnogo bolje igraju kod kuće (nemaju pobedu na gostovanjima) i – ukoliko iduće sezone ne nastupe u NLB ligi – upravo od te činjenice moraju početi analizu urađenog. Metalac ima odličan sastav, sa zdravim Sinovecom i još jednim plejmejkerom – gotovo svima ravan po kvalitetu, ali mnogo plašljivije, da ne kažem jalovo, igra van Valjeva i podrške dve hiljade tifoza… Timu iz Železnika, posebno posle nekih poraza crveno-belih, ukazala se lepa prilika da u sredu, pred teve auditorijumom, u svojoj dvorani savladaju Crvenu zvezdu i domognu se četvrtog mesta. Oba sastava ostvarila su po skromnih pet pobeda, a – iako ima raznih kalkulacija oko koš razlike – najsigurnije za prolaz na Jadran su – dva trijumfa iz isto toliko preostalih mečeva do polufinala… Čini mi se da je sada FMP, posle dugo vremena, u jedva vidljivoj psihološkoj prednosti, ali takvi tektonski bitni mečevi dobijaju se uglavnom „džoker varijantom“: trenerskom taktičkom minijaturom, ekstra partijom nekog igrača koji do sada nije imao glavnu ulogu, ili nekim ekipnim parametrom, manje vidljivim u statistici… Da ne zaboravim ni drugu pobedu (četvrtu ukupno) OKK Beograda nad Mega Vizurom. Uz uverenje da su oba sastava vrlo dobro nastupala do sada u drugom delu najjačeg srpskog takmičenja, moram notirati da OKK ima isti broj bodova kao i Metalac, recimo, a samo pobedu manje od favorizovanih Zvezde i FMP-a…

Na kraju, ne mogu da odolim, a da ne naglasim da sam (usmeno, mejlom, po golubu pismonoši, putem grafita na zidu zgrade u kojoj stanujem…) počeo da primam dosta ideja i izreka o „budalama“, sa svih strana, a najviše od ljudi koji čitaju kolumnu. Ipak, komšija Njofra i dalje je neiscrpni izvor životnih mudrosti. Tako mi pre neko veče, dok smo gledali i slušali kako cvile tri neuke pevaljke, preko pivske pene, reče: brate, moraš praviti u jednom razliku – čovek se glup rađa, a budala se postaje!