Poslednja

Valter je ostao uzdržan („kako hoćeš„), a trenutno ga više brinu odnosi u Crvenoj zvezdi Beograd, ne toliko rezultat: bratiću, bojim se da sve što je neprirodno puca, pre ili kasnije, bilo da se radi o silikonima, braku, klubovima, ili instant prijateljstvima…

Onda, dumam da je lepo dati kakvu-takvu rekapitulaciju pređenog i predviđanje budućeg košarkaškog puta. Bojim se da nemam potrebnu medijsku dozu optimizma, ali hajde: reprezentacija Srbije, poslednjih deset godina, imala je (uz jendek-nizbrdicu) samo simpatičnu epizodu osvajanjem srebrne medalje na evropskom prvenstvu u Poljskoj 2009. godine i – to je sve do 2013. i istog takmičenja u Sloveniji. Usput, ponovo nećemo videti (drugi put za redom) olimpijadu, ovoga puta u kišovitom Londonu. Više me brine 2016. i olimpijske igre u sunčanom Brazilu, na koje se, nalazim, takođe – nećemo plasirati, a evo i zašto. Sadašnji sastav čine momci rođeni 1983. do 1989. (i Mačvan?) godine i, recimo, da će za pet godina u repi ostati četiri-pet igrača (Teodosić, Mačvan, Raduljica…), a da desetak ostalih treba tražiti u igračima do 1993. godišta. Međutim, u tim generacijama niti imamo kvalitet (pogledati rezultate mlade reprezentacije), niti smo projektovane pojedince razigravali (Milutinović, Nedović, Cvetković, ko behu Musli i Đekić?)… Jednostavno, rad sa mlađima je odavno izmakao kontroli, a ne vidim šta će se „koliko sutra“ krucijalno unaprediti… Dalje, posle Svetislava Pešića i Dušana Ivkovića – nije pripreman trener koji bi nastavio trofejni niz. Jedno ime se pominjalo, ali mi se čini da je kolega završio kao selektor susedne nacionalne selekcije… Po godinama, Željko Obradović može još mnogo da da nacionalnom timu, ali sumnjam da ima tako darovitih pregovarača da ga ubede da (posle novosadske „opstrukcije“ iz 2005) po treći put zasuče rukave… Dakle, ako se najavljeni „smak sveta“ ne desi 20. decembra ove godine, čini mi se da će se srpski basket „smak“ odigrati najkasnije 2016. leta gospodnjeg…

Jedini srpski šampion, beogradski Partizan, jeste u dekadi koja je za nama bio „usamljeno svetlo u košarkaškom tunelu“, ali bih želeo da budem decidan: pružili su zadovoljstvo basket zaljubljenicima uopšte, a pre svega svojim vernim navijačima; drugo, osvojili su masu klupskih trofeja, stigli do četvrtog mesta u Evropi – i? Na žalost, srpskoj selekciji nisu (osim donekle kapitena Krstića) darivali super-stara tipa Đorđevića, Divca, Paspalja, Danilovića, ranije Kićanovića, Dalipagića (i inih), jer – očigledno – Tripković, Tepić, Veličković i nekolicina odličnih – ne mogu do tih visina da dobace… Bojim se da ni Milosavljević, Čakarević, Lučić… neće doći u „zvezdano sazvežđe“, ali svesrdno navijam za novi talas – Anđušića, Jaramaza, Pešakovića, Bogdanovića, Miljenovića, mada… Uzgred, na Njofrino pitanje zašto su crno-beli prošle subote izgubili od Radničkog (92:80) u prepunom Jezeru, odgovoriću javno: zato što Kragujevčani imaju iskusnog kouča Nikolića i bolji tim, posebno na osetljivoj poziciji pleja, zato što su napadački talentovaniji i što se njihov „model igre“ približio nečem čemu teže najbolji sastavi Evrope…

Crvena zvezda je, na relaciji između „evropske Zvezde“ i „KK Sledeća sezona“ – na najboljem putu da se odista ugasi (zatre, umre, izbriše iz registra, kako hoćete), jer se nigde ne takmiči, ako se ne računa što dvoje-troje zaposlenih katkad (za lepog vremena na Kališu) odigra koji basket sa slučajnim prolaznicima… Inače, osvojili su dva Kupa, „potrošili“ mnogo para, talentovanih igrača i dobrih trenera, a fisija „CZ i FMP u CZB“ je, po meni, možda ne najveća, ali među tri kapitalne sprdačine koje pamtim od kako sam u košarci, dakle od jeseni 1964. godine…

Pošteno govoreći, FMP je bio jedno od retkih basket osveženja u Srbiji novije istorije. Ne zbog šest osvojenih trofeja, tri dvorane, petnaestak seniorskih reprezentativaca, mora dečaka koji su sa ulice sklonjeni od delikvencije – već zbog svega toga i još desetak razloga preko! Ovo ne znači da želim da se „pomirim“ sa svojim (bivšim?) drugom, već da se samo neki detalji nazovu pravim imenom. Drugo, floskula da je FMP „školovao poluigrače“ vredi daleko više za sve ostale timove, jer: okosnicu repe čine Teodosić, Savanović, Rašić, Mačvan, u Partizanu su Raduljica i Mačvan nezamenjivi, u CZB ih igra desetak, kao i u Hemofarmu (Pantić, Jeremić), da ne govorim o evropskim timovima… Dalje, do generacije dečaka rođenih 1989. (i Mačvan?) FMP je bio neprikosnoven, ali u daljem radu se nešto otrglo kontroli, tako da je primat trenutno u Vršcu, odnosno Hemofarmu, a čiji uzlet je počeo pre tri godine, sa dolaskom Žareta Vučurovića za kouča juniora. Sad, čini se da se i ta lepa priča bliži kraju: Hemofarm gleda da izbegne poslednje mesto u ABA ligi, bojim se da dogodine ne gostuje u Smederevu, Čačku, Inđiji, Kraljevu… Radnički pliva, ali – bez priliva juniora iz svog pogona, teško je oslanjati se na dotok novca i kupovinu igrača svakog leta…

Ako neko misli da je ovo previše crna („darkerska“) slika našeg nekad trofejnog sporta, znajte da sam stvar ulepšao maksimalno. Ako me pitate da kraće odgovorim zašto i kad je do toga došlo, reći ću: kad su počeli menadžeri (tačnije, jedan) da drže banku na svim nivoima, kad su roditelji postali „bitan faktor“, kad je svako „brzinski“ postao trener (posebno mlađih kategorija), kad svaki poslovni čovek, uz hiljadu evra donacije klubu, može da gazduje do mile volje, kad… Samo je ostalo nejasno – hoće li se pristupiti eutanaziji, ili će se pustiti da se posle kome srpski basket sam ugasi, kao dotrajala sijalica…