Potrebni kao pepeljara na biciklu

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

Iako su se posle (ne)očekivanih poraza od Bosne i Hercegovine i (posebno) Finske vratili pobedama nad sastavima Italije i Francuske, nalazim da je vreme da, nanovo, prozborim koju o mlađim reprezentativnim selekcijama Srbije. Medalje su bitne, daleko od toga, mada se nama poslednjih desetak godina dešava nešto drugo: i kad budemo među tri prvoplasirane zemlje, malo ko se od pojedinaca kasnije pretvori u seniorskog asa, što je valjda primarni cilj. Ili, možda nije? Prvo, da se neko od kolega ili u Savezu ne naljuti, više nego nužno je da od desetak ljudi koji opslužuju tri ili četiri tima – barem osmorica budu (provereni) kouči koji to rade u kontinuitetu, po mogućstvu u Srbiji, kao i da im je specijalnost – rad sa mladima. Danas to nije slučaj, imamo (više nego što je zahtevno) bivših igrača kojima je sportsko-politička karijera na prvom mestu, zapaženih naučnika, trenera koji godinama ne rade u zemlji i slično. Komšija NJofra ima svoj komentar, koji notiram, ali ne podržavam u celosti – ''bratiću, većina njih je potrebna kao i pepeljara na biciklu''…

Drugo, kad smo kod kadeta, njih desetak (naravno – najboljih) igra po zvučnim evropskim klubovima, tako da se, iz raznih razloga, ne odazivaju na poziv selektora. Takva praksa se dnevno nastavlja, pa je (uz slabljenje domaćih liga i timova, opštu besparicu na svim nivoima, pitanje adekvatnog treninga i ''modela“ igre, specifičnih pravila za pionirski uzrast koja nisu dala dobar rezultat i tako dalje) problem u najavi produbljen, a malo ko od odgovornih prozbori koju o tome. Mada, razumem i njih – oni su problem i napravili, što bi i pričali. Naime, pre neki dan su još dvojica talentovanih momaka, rođenih 2001. godine, potpisali četvorogodišnje ugovore sa španskim šampionom Realom. Radi se, ako je to važno, o Mariju Nakiću i dečaku iz Šapca, Lazaru Živanoviću. A kad za pet-šest godina dođu u poziciju da se izjasne za koju državu će igrati na nivou seniorske reprezentacije – očekivano je da se odluče za Španiju i malo ko će moći nešto suvislo da im prigovori. Kao što je to, na primer, slučaj sa Nikolom Mirotićem, koji je između Crne Gore i Španije – izabrao ovo drugo. Opet se javlja NJofra, da poentira – ''da ne bude na kraju – odneo đavo i tiganj i jaja''. Naravno da sa pomenutim ima veze i vest da su dvojica talentovanih juniora Crvene zvezde, Vojislav Stojanović i Nikola Popović, odbili da, po punoletstvu, potpišu ugovor sa matičnim klubom. Prvi će, verovatno, u neki od evropskih giganata, a drugi će nastaviti sa basketom i školovanjem u SAD…

Sad, ako hoću da zadržim nametnuti nivo ''cinizma i malicioznosti'' (za šta me je optužio jedan, samo po zvanju, ne i rastom – ''visoki košarkaški funkcioner''), na isti problem vraćamo se i oko početka priprema Crvene zvezde. Naime, šampion je počeo rad sa dvanaest momaka, od kojih će barem devetorica (a to su ti ''mladi u koje polažemo nadu'': Rebić, Kaplanović, Čvorović, Gudurić, Apić, Davidovac, Lazarević, Dobrić i Đukanović) sedeti na klupi i mahati peškirom na svako zakucavanje, ili u prvom redu iza, odnosno, što reče naglo produhovljeni Vrabac – ''neće videti teren, kao ni svinja nebo''. Niko srećniji od mene ako budem pogrešio, rado ću se izviniti, jer je očekivano da igraju – barem još dva strana igrača koje tek treba selektirati, Big Sofo, Lazić, Jović, Cirbes, Blažič (ili, možda i neće?), Dangubić, Mitrović, a Tejić će ponovo da čaprkne po koji minut…

Ako je Zvezda medijski ispraćena i sa zamašnom dozom udvorištva (tako je bilo negda i sa crno-belima), iz redova Partizana ''čuje se'' ogromna tišina, kakve nije bilo u XXI veku u beogradskom basket arealu. Skoro da se ne javlja ni DV, tu i tamo, svi nešto čekaju da se desi, hodaju na prstima, kao pred samrtnikom, daleko bilo. Pripreme počinju nikad kasnije, od tima ni ''t'', kao ni od ideje ni najave programa i filozofije. Osnovni problem će biti cilj za narednu sezonu: ako je to finale ABA zajebancije i kasnije Evroliga – teško će ići preko Zvezde i Cedevite (DŽejkob Pulen, DŽejms Vajt, Luka Žorić, plus ''starosedeoci'' Gordić, Pilepić, Babić, Zubčić, Arapović, Delaš, Bilan…); pametnije je u nekom ''olimpijskom ciklusu'' zasukati rukave i raditi sa talentima, a tu se vraćamo na početak vrzinog kola – najperspektivniji su ili u Zvezdi i Megi, ili po Evropi i SAD, svi beže od klubova koji imaju, pre svega finansijskih, poteškoća. Ali, ni 17. avgust nije dogodine, već narednog ponedeljka…

Mada, treba udariti brigu na veselje, kao NJofra, koji kaže: ''da je pas najbolji čovekov prijatelj – mišljenje je čoveka, a ne psa'', a forsira i ideju da ''u raju, sto posto, nema žive duše''…