Praćka

Sigurno nisam prvi koji, neki dan pre roka, čestita crno-belima, a posebno treneru Vladi Jovanoviću, desetu uzastopnu titulu šampiona Srbije, ali ću odmah uhvatiti red da im, o jednom trošku, aplaudiram i za isti plasman za 2012. godinu, pošto neću biti tu, a i da ne zaboravim… Da pojasnim snishodljivo, da se ova primesa sarkazma ne odnosi na Partizan (pošto su preosetljivi, kao „princeza na zrnu graška“, na bilo koji vid kritike, a posebno ako neko poželi da ih pobedi na terenu), već na ostale timove sa ovih prostora, koji su na volšeban način sve slabiji („svakog dana u svakom pogledu“ sve više i više nazaduju), tako da stičem utisak da crno-beli ne mogu (i da hoće) da skockaju tako slab sastav koji bi zauzeo drugo mesto, recimo… Gde su ona lepa vremena, ne tako davna, kada su četiri kluba konkurisala za prvo mesto, kada se sve igralo na jednu loptu, kada je i selektor imao šta da probere iz „domaće kuhinje“. Ovako, poziv Dušana Ivkovića od učesnika srpskog prvenstva, za evropski šampionat u Litvaniji (takmiče se samo 24 države) – sigurno očekuje ekonoma, najverovatnije fizioterapeuta i jednog pomoćnog trenera… No, dobro, vrlo brzo će na videlo dana izaći i širi spisak reprezentativaca, da sačekam…

Sad, neko pametniji već je primetio da liga koja je počela da se odaziva na ime Jadranska – više nema nijedan tim koji ima dodirnih tačaka sa pomenutim morem. Naime, ovako bi trebalo da, ukoliko ne dođe do „naglog zaokreta“ (što me ne bi frapiralo, još manje navelo na pomisao da se radi o „skrivenoj kameri“), od oktobra izgleda sastav regionalnog nadmetanja u basketu: Partizan, Hemofarm, Radnički, FMP, Zagreb, Cedevita, Cibona, Krka, Olimpija, Helios, Zlatorog, Budućnost, Široki i Makabi, svakako najzvučnije ime… Nekoliko stvari je tu primetno i upitno (više nego kako će Cibona i FMP platiti po 150 hiljada evrića preduzeću Sidro), kao recimo: bode oči (više nego zasluženo) neučešće bivših prvaka Evrope, Splita i Bosne, kao i Crvene zvezde i Zadra, koji su takođe, čak ne tako davno, predstavljali respektabilne protivnike i u jačim takmičenjima; i dalje nema najavljivanog makedonskog predstavnika, a gotovo sam siguran da će se isto stanje zadržati još koju godinicu; učestvovaće sva četiri tima iz Slovenije kojima se igra ovaj rang, ili koje su ubedili; neće, na svu sreću, svetlo dana ugledati druga NLB liga… Da, skoro da zaboravim, posle samo jedne sezone u ovom košarkaškom karavanu neće biti ni aleksandrovačke Igokee, koja je igrala veoma korektno, uložila veliki napor (čitaj novac) da izađe iz BiH na veću scenu. Uz crveno-bele, za koje se „iz aviona“ videlo da će izvršiti ritualno samoubistvo, sa žaljenjem moram Igokei da dodelim neslavnu titulu „naj-gubitnika“ i da im, što retko i potpuno nevoljno činim, dam jedan prozaični savet: nalazim da su pobrkali red poteza, jureći „regionalna i evropska“ takmičenja, prvo treba da osvoje – šampionat svoje države, a kasnije će svi iz kluba biti pametniji…

Opet me put, nedavno, nanese u Čačak (što bi rekao moj kolega Miroslav Nikolić – „šta ćeš svako malo tamo, kao da je Njujork“), gde sam saznao da, pre svega entuzijazmom trenera Raška Bojića, na treningu „Borca“ ima dvadesetak momaka, što se prethodne dve sezone nije dešavalo. Pomenuti Nikolić „jutarnjom gimnastikom“ razmrdava ljude iz kragujevačkog Radničkog da u junu oforme tim, a ne da u oktobru „metlicom skupljaju“ šta je preostalo od igrača; Jovica Antonić pokušava Nišu da stavi pod jezik „košarkaški nitroglicerin“, želim mu puno uspeha i dobrog zdravlja; treba animirati koliko juče još pola košarkaške Srbije, da se domaći basket (kome je već napisana umrlica i održana baš lepa komemoracija) otrese od prašine i izvadi iz sanduka. No, opet me je dobri Njofra maksimalno obrazovao: „samo mirno, komšo, ionako je sve izgubljeno“…

Kad sam već kod Njofre, raspravljali smo pre neki dan o „krucijalnoj“ temi, a preko basketa, naravno, mogu li se budale opametiti i preobratiti? Pošto sam ja počeo da pokazujem mrvicu optimizma (što je dosta čudno, obzirom da sam se nagledao svega poslednjih, mučnih godina), moj drug me pogleda i sasvim lagano ispriča sledeću novelu:

– Znaš kad su uhvatili prolupalog tipa, tu u Paviljonima, koji je imao budalastu naviku da prolaznike gađa iz praćke. Stave ga u ludaru na par meseci, u međuvremenu se silesija psiho i običnih doktora sjati da ga dovede u normalu, pa ga posle sto dana izvedu pred komisiju, da vide da li je ozdravio. Pitaju ga, šta bi radio kad bi ostao sam u sobi sa prelepom devojkom? Malo se zamislio, pa krenuo da obrazlaže kako bi je polako skidao do gola, na šta se predsednik komisije obradovao, misleći da terapija deluje. A onda bi je, kaže pacijent, tako zategao iz praćke na golo telo, da bi pamtila celog života… Tako, komšija, stoje stvari i u basketu, pošto nema delotvornog leka za budale…