Pravi se mrtav

Sediš, cevčiš hladnu pivčugu (''zidarsko'' pakovanje), a ista te napada kružno u sitnim kapljicama! Inače, Njofra trenutno razotkriva pojedine životno bitne mozgalice, kao: da li je Beograd jedini grad na svetu gde i tramvaji i trolejbusi troše dizel gorivo!? Kako je negdašnja pouka oca kad mu sin krene na ekskurziju od ''pamet u glavu i dupe uza zid'', pretvorena danas u – ''pamet u glavu, a dole šta bude''? Da li je svojevremeni savet baba za skoro sve bolesti – ''stavi mu obloge od rakije'' – uticao na porast pijanstva u Srbiji i zašto jeste… Vrabac, opet, opušten maksimalno (kao dedin polni organ), žali što nije trenirao košarku (''zato što si bio mali i za džokeja, a nekmoli basketaša'' – dobacuje zlurado Njofra), objašnjava kako mu je životni cilj, vrhunac karijere da postane ''svedok saradnik'' (Njofra: ''sitna si riba, to mogu samo velike Gnjide i Drukare''), a nije siguran da li narodna umotvorina ''nema hleba bez motike'' znači – obiti pekaru budakom, ili mnogo raditi…

Potvrđena je moja nedavna tvrdnja da nam košarka najviše radosti donosi preko leta. Eto, u nedelju, pobedom u finalu nad selekcijom Španije (70:64) u Italiji, mlada reprezentacija (U-20) bez poraza, dominantno – osvojila je evropsko zlato! Uz čestitke momcima, treneru Vladi Đokiću i njegovom timu, pre svega, evo nekoliko mojih dumarija (ako vam se nešto ne dopadne od napisanog, a neće, odbite mi to na godine i previsoku spoljnu temperatura). Prvo, igra obe selekcije nije bila na ekstra nivou, kao u gro finala, jer je na terenu bilo iks odličnih igrača, ali malo potencijalnih asova, što je po meni najviši košarkaški nivo. Dakle, momci su slavili jer većina ima seniorsko iskustvo (KLS i ABA), koje je najbitnije u ovakvom brzom ritmu odigravanja, jer su kao kolektiv bili sjajni i jer ih je taktikom Vlada Đokić doveo do timske pobede (naravoučenije za ljude iz Saveza: bolje je da Đokić trenira U-20, jer to radi ceo život, nego U-16, jer to nikada nije bilo u njegovom vidokrugu)… Elem, srpska košarka već ima ''koristi'' od ovog tima, ali bojim se da selektor Đorđević neće imati previše kandidata u budućnosti za svoj deo posla…

Drugo, kao odgovor na prethodni zaključak, sad su pred momcima dve životno najvažnije sezone: ukoliko ne budu igrali ''ozbiljnu'' seniorsku košarku, nego grejali klupu, mahali peškirom i čaprkali po tri minuta na parketu – izgubiće se u prosečnosti, kao mnogi iz prethodnih generacija. Preciznije, nabrojaću poimence svih dvanaest momaka, pa da pratimo životni put: Nikola Rebić, Marko Tejić, Đorđe Kaplanović, Marko Gudurić, Dragan, Apić, Dejan Davidovac, Ognjen Jaramaz, Rade Zagorac, Božidar Babović. Petar Rakićević, Aleksandar Bursać i Đoko Šalić… Treće, prva šestorica (50 odsto) su iz simbioze FMP-Zvezda (na potezu Železnik-Kalemegdan), ako tome dodamo i dvojac iz Mege – eto matematičkog rešenja ''beogradizacije'' – osmorica iz tri prestonička kluba (dve trećine tima), a kad bi se gledalo po minutaži – mislim da je razlika ''Beograd-Ostali'' još veća. Toliko o basketu u Srbiji, razvijanju centara, bazi i sličnim mudroserijama. Da me neko pogrešno ne dešifruje – može Mega u Jadranskoj da forsira dvojicu ''zlatnih'', ali Crvena zvezda sigurno ne može šestoricu, pogotovo ne u Evroligi. Na kraju, Tejić je nešto malo igruckao, Rebić dve godine seduckao, a Kalpanović gromko navijao iz prvog reda. Ili, Marko Gudurić je MVP šampionata pre svega zato jer dve-tri godine igra po 30 minuta, a ne zato što je ''talenat u najavi''. Da zaključim: samo promenom ''politike'' može se realizovati svaki, pa i igrački potencijal u maksimalnom postotku…

A najpoznatiji menadžer na ovim prostorima, punoletni MR (nadalje PMR), po meni (su)vlasnik srpskog basketa sa više od 51 odsto, zamerio je selektoru Saši Đorđeviću što je umesto povređenog Stefana Jovića na pripreme pozvao njegovog imenjaka Pota (koji nije na širem spisku), umesto Micića, koji je inače u igračkoj ''ergeli'' PMR. Sad, ubeđenja sam da su menadžeri poprilično zafekalisali ovu našu košarkicu, ali o tome drugi put. Muče me začkoljice tipa: pojava govori o (ne)skrivenom interesu srpskog basketa u odnosu na lični, agencijski, klupski; zašto se PMR momentalno i obilno posuo tviter-pepelom, zašto nije ostao dosledan u objašnjenju ideje; gde baš đonom na legendu, Saleta, da li je neko video da se na prostačkoj, jaaako prizemnoj srpskoj estradi, poređenja radi, neko zaleti balegom na Zdravka Čolića i zašto ne? Odmeravanje ''rumunskog i bavarskog'' basket areala je, osim neukusa, skakanje sebi u usta, jer je upravo PMR mnogo uradio na popularisanju oba, rumunskog posebno… No dobro, da se odjavim mudrim Njofrinim rečima: nekad je jedina odbrana od napada medveda bila ''pravi se mrtav'', a sad je to univerzalni medikament…