Predsednik nejakih pleća

Selektor Dušan Ivković nije drastično menjao sastav (a i zašto bi, jer su momci ispunili prethodna očekivanja), samo je na postojeći kostur dodao imena Milovana Rakovića (Sijena) i Marka Čakarevića (Radnički), koji su imali iza sebe zaista kvalitetnu sezonu, a koji načinom igre (agresivna, pokretljiva odbrana, sa mogućim preuzimanjem, odlično trčanje u tranziciji, dobar skok i realizacija) mogu da popune neke „rupe“, kao: Raković može da igra i sa Krstićem i Savanovićem u paru, dok Čakarević, osim prirodne pozicije „tri“, može i u napadu i u defanzivi da popuni „četvorku“ i tako dalje, da se ne bavim preterano stručnom tematikom… Šta su činjenice, od kojih se ne može pobeći: prvenstvo se prvi put igra sa 24 tima (odnosno pola Evrope, tako da nisam znao šta mom Njofri da odgovorim na primedbu – „komšo, zašto se ne takmiči Luksemburg“); sastavi su maksimalno jaki (broj NBA zvezda sigurno će biti veći od dvadeset), što garantuje najjače „evropsko“ od 1995. godine; gotovo svim reprezentacijama, našoj pogotovo, cilj je plasman na olimpijske igre koje se 2012. godine održavaju u Londonu, a na koje sigurno putuju finalisti, dok još četiri „repe“ to mogu ostvariti u dodatnim kvalifikacijama; odnosno, „mora se“ obezbediti plasman do šestog mesta, gde će (kao i uvek) ključni, eliminacioni meč biti – četvrtfinalni; svaka od šest prvoplasiranih ekipa odigraće čak 11 utakmica za samo 19 dana, što traži psiho-fizičko-taktički do nijansi spremne momke… Problem, trenutne prirode, svakako je što barem dve trećine igrača nije provodilo puno vremena na terenu u svojim timovima, više su navijali sa klupe, ali se sve da dobrim pripremama nadoknadi, a motiv je još veći nego lane… Dalje, osim osvedočenog kvaliteta selektora Ivkovića i stručnog štaba, ovaj tim ima potrebno znanje i iskustvo. Setimo se da je čak 11 igrača iz „poljskog“ sastava igralo u NLB, odnosno domaćoj ligi (sada samo Milosavljević i Čakarević), da se ovaj tim pre može nazvati iskusnim nego mladim (ako me sabiranje i deljenje još dobro služe, starost je jako blizu 25 godina)… Da zaključim, očekujem Srbiju u Londonu, želim im puno sreće (zdravlja, pre svega) do novog okupljanja pred gradskom skupštinom u Beogradu…

Dobro, biće do 31. avgusta „dana za megdana“, odnosno vremena za osvrt na reprezentaciju, a od tekućih basket zbivanja – moram sa vama da podelim neke detaljčiće koji me zbunjuju. Prvo, nedavno pojavljivanje Željka Obradovića, kouča sa osam titula klupskog prvaka Evrope u srpskim medijima – pokazalo je svu njegovu skromnost i ljudsku veličinu (u vreme kad se kod nas i osvojeno prvo mesto u „drugoj ligici“ proglašava decenijskim fenomenom, međuzvezdanim uspehom), pre svega u odnosu prema kolegama (dok se ovde Boža Maljković i Bogdan Tanjević blate i „pljuju“ najstrašnije) i igračima (Peđu Stojakovića na sva usta hvale saigrači i ljudi iz Dalasa, a kod nas se objavljuju posprdni stripovi). Što se naših medija i navijača tiče – važna je ekskluziva, trač, preterivanje u hvali ili pokudi. Već viđeno… Drugo, imam razumevanje za probleme valjevskog Metalca, koji opstaje zahvaljujući enormnom entuzijazmu i radu braće Đukanović, inače bi bili tu negde, između drugog i trećeg ranga takmičenja u Srbijici, ali me zbunjuje konstatacija u štampi da su prošle sezone „podelili četvrto do šestog mesta“ u Superligi. Precizno, bili su odlični šesti od osam timova na tabeli, odnosno u državi, a sa petoplasiranom Crvenom zvezdom nisu podelili tugu što ih nema u višem rangu, a još manje toga su podelili sa FMP-om, koji će se takmičiti u regionalnoj ligi… Treće, posle mnogo dana oglasila se, pomalo misteriozna, Radna grupa KK Crvena zvezda tročasovnim sastankom sa koga nema saopštenja i konkretnih rešenja. Sad, nije mi tu ništa jasno: kako „radna“ kad se retko sastaju i ništa od problema ne rešavaju, bolje da se zovu, jednostavno – „grupa“; dalje, samo mediji ne znaju o čemu se pričalo i raspredalo, dok poneki „fuzionisti“ kao da imaju sinopsis sa sastanka, tako da zaključujem da tu, mislim za crveno-bele, skoro neće biti sloge, finansija, dakle ni kavalitetnih rešenja…

Na kraju kolumne, najkraće o Njofrinim razmišljanjima. Brate, reče pre neki dan, da ti objasnim kako se kod nas svojski radi i na razgrađivanju, rušenju sistema… Prvo, ne znam kojim „putevima božjim“, na mesto predsednika solidno stojećeg kluba dođe Predsednik Nejakih Pleća (u daljem tekstu PNP), kojeg tako nazivam ne zbog gabarita, već zbog mladosti i basket neiskustva (na fizičkom igrao sa drugaricama „iks-oks“, košarku gledao sporadično sa tatom, voli da navija, došao iz ko zna koje priče – može da bude moler, nutricionista, raznosač pica, poštar, taksista). Normalno, PNP, koji naglo počinje da se razume u košarku (posebno u taktičke finese, uža specijalnost pik-en-rol/pop), a čija moralno-intelektualna ocena ličnosti ne prelazi 6,5 ako ocenjujemo do 10, bira samo poslušne i „jeftine“ saradnike do ocene 6,1 (koeficijent inteligencije obavezno dvocifren), jer jedino sa njima može da rukovodi, da ne kažem manipuliše. PNP se hvališe, u početku, kozmetičkim uspesima, a samo on – komšija moj dobri – ne vidi da mu je klub već u teškom „čabru“, strmoglava nizbrdica, sa elementima stranputice…