Prstenovanje na pijaci

Sve ostalo je rekla-kazala, višak emocija, odnosno „mož da bidne, al ne mora da znači“. Nekoliko sitnica sam zapazio, a o slavlju i svečarskoj atmosferi već su naširoko, epski izdetaljisali neki moji bivši prijatelji, pa ja ne bih da kvarim. Naime, uz čestitke i naklon igračima, stručnom štabu i ljudima koji vode klub, a posebno treneru Vladi Jovanoviću, ne mogu a da se (pomalo zlurado, priznajem) ne zapitam: da li to mene krhko sećanje vara, ili su mnogi, koji se sada kunu u kouča crno-belih, ne tako davno, javno ili (češće) po kuloarima, govorili kako to nije to, da ne može, da ga treba smeniti u roku odmah, najkasnije juče? Htedoh reći, tanka je linija koja trenere deli od lovorika do gliba, a ponajčešće zavisi od sreće. Drugi primer svakako je plej Džerels, koji je u oba poslednja Partizanova trofeja uneo možda najbitnije aplikacije. Opet hvalospevi o strpljenju, „znali smo da je suvi genije“ i slično baleganje. Da li to mene, po stoti put, prebrzo hvata zaborav, ili je taj isti Džerels, kao treća „jedinica“ od početka priprema (Popović, Lafajet) već bio spakovan i ispraćen na avion (kako i dolikuje), kad se Vujanić povredio? Naravno, govorim o našim naravima, ne o basketu… Samo još jedno zapažanje (koje potvrđuje onu Njofrinu, da „redovno neko pokvari nešto lepo“), pa idem na ostala zbivanja. Elem, predsednik Olimpije (ime nisam zapamtio, ne zvuči mi ni poznato, još manje košarkaški) izjavio je, o finalu, da „nismo bili na utakmici, već na stočnoj pijaci“, ili tako nekako. E sad, pominjanje pijace oko košarke je često, stoke samo jednom („hoće stoka da nas nabije trideset razlike“), tako da ne znam na šta je čovek (ne mogu baš da napišem „gospodin“) konkretno mislio, uz podsećanje da je tekmu sudila hrvatska trojka, a da rukovodstvo lige čine, pretežno, Lisac, Lorbek, Radić i Bilić…

Drugi događaj koji nam je podigao pretpraznično raspoloženje na gornji maksimalni nivo, svakako je ustoličenje gradonačelnika Dragana Đilasa na mesto predsednika Košarkaškog saveza Srbije, predstavljanje tima sa kojim će raditi i programa, što smo mesecima opravdano naslućivali, kao i da Dušan Ivković ostaje selektor. Ono što (barem ja) nismo znali je da će selektor ubuduće raditi volonterski, kao i da ostavku i nije podnosio, nego se to nama pričinilo, trapava interpretacija… Dobro, srećno svima, uz napomenu da, ako već pričamo o budućnosti srpske košarke, nikako ne smetnu s uma da u Jedinstvenoj juniorskoj ligi predstavnike nemaju Metalac (Valjevo), Napredak (Kruševac), Sloboda (Užice), Sloga (Kraljevo), OKK Beograd, Tamiš (Pančevo), Proleter (Zrenjanin)…, a Niš, Leskovac, Subotica i … spadaju u još tužniju priču, ili što bi komšija Njofra rekao: „zalivao, ne zalivao – uvenuće samo“, misleći, verujem, na cveće…

Kad smo već kod juniora, golemu prašinu podigao je mlađani plejmejker Nenad Miljenović (rođen 1993. godine), koji je odlučio da prvi profesionalni ugovor ne potpiše sa matičnim FMP-om, već da potraži neko drugo rešenje. Uglavnom, nije srećan u klubu, nije igrao za seniore i tako dalje… Sad, ima nekoliko stvari o kojima glasno razmišljam. Prvo, ne mislim da je pravilo da igrači ne žele da nastave saradnju sa klubom iz predgrađa (Aleksandrov, Mačvan, Đekić, Micić, sada Miljenović), jer su mnogi, pretpostavljam na obostrano zadovoljstvo, to davno uradili (da pomenem samo neke aktivne, poput Popovića, Marinovića, Savanovića, Cvetkovića, Ilića, Rašića, Ercega, Labovića, Teodosića, Jeremića, Raduljice, Lazića, Milutinovića, Muslija…). Drugo, to se može dogoditi pre svega u FMP-u koji ponajbolje u kontinuitetu radi sa mlađim kategorijama, jer ima najviše kvaliteta da ponudi tržištu, na radost menadžera raznih podvrsta i ambicioznih roditelja. Ostali, a to se najmanje odnosi na Hemofarm, možda će imati sličnih „problema“ kad pojačaju rad sa pionirima, kadetima, juniorima i kad počnu da „fabrikuju“ asove… Treće, ne znači da je neko ko je otišao iz Železnika najbolji ili najgori, odnosno da mu je ekstra karijera zagarantovana. Nemanja Aleksandrov nije napravio ni blizu očekivanog, a bogami pomalo se pribojavam, iako su jako mladi, za Đekića i Muslija (koji je, recimo, potpisao prvi ugovor sa FMP-om). Jedino je Milan Mačvan, odlaskom iz Hemofarma u Makabi, na reprezentativno-evropskom putu… Poslednje, ipak bih se malo, da sam na mestu čelnih ljudi FMP-a, zapitao šta se događa? Naime, ima li propusta u radu i ko brine o podmlatku? Koliki je procentualni upliv (i zašto?) roditelja, menadžera i grebaroša zaludnih? Ne proglašavaju li se prerano klinci za super asove i ko je merodavan da to učini (trener, rukovodstvo, menadžeri, rodbina igrača, mediji, svi zajedno…)? Ko je, na osnovu kojih parametara, rekao da je taj isti Miljenović talentovaniji, recimo, od Cvetkovića ili Micića? Ja bih drugačije uradio: na tas stavio, osim njegovog vrhunskog smisla za igru i asistenciju i druge merljive osobine (brzina, promena ritma sa i bez lopte, snaga, skok, osećaj prostota, balans, tehnika, šut, taktika, osobine lidera, komunikacija, pozitivna agresivnost, odbrana, kontakt-igra, kvalitet treninga, psihološki profil, socijalni momenat, obrazovanje…), pa sa timom stručnjaka, uz mogućnost poređenja sa momcima iz kluba koji su vrhunski igrali na toj poziciji, doneo ocenu igračkih dometa Nenada Miljenovića, na primer. Ovako, biće da je u pravu Njofra kad mi kaže: „Komšo, najviše me nerviraju oni što vole (nešto da rade), a ne umeju…“