Prvo Široki, pa reci hop

Ko tu igru, usko gledano, vodi? Nemoj da vas prevare da se radi o navijačima van čopora, usamljenim basket znalcima koji hoće da pomognu, lokalnim zaljubljenicima u košarku – „beogradsko“ kolo vode i lobiraju vazda oni koji bi hteli da budu „Ivković“ i „Đilas“, ali to trenutno ne mogu, a najverovatnije nikada (više) neće ni moći…

Partizan se oprostio od navijački moćne Arene porazom od Reala (56:61), ali na meču koji je presek svih ovogodišnjih dobrih i loših strana u igri crno-belih. Jedva 18 poena za prvih 20 minuta (uopšte, skromnih nešto više od 64 koša po utakmici u drugoj fazi Evrolige) govori o napadačkoj podređenosti u odnosu na većinu timova, pre svega individualnoj. Jer, bez potcenjivanja, ako je Veseli prvi poenter, ako Gista nema nigde, a ostali su na svojim skromnim, očekivanim učincima – nije dobro. Naravno, drugo poluvreme je iz čelične odbrane i enormnog napora išao kontranapad, lako se ušlo u egal završnicu, ali… To su već opšta mesta, da ne naglašavam, kao i činjenica da Sijena, Makabi, Barsa… takođe umeju da „zaključaju svoj reket“, ali da im je igrački sastav mnogo talentovaniji za modernu, napadačku igru. No dobro, crno-beli su već okrenuti, barem mislima, domaćoj Superligi i završnici najbolja četiri tima regionalnog takmičenja. Traže dopunu sastava (opet plej, jer Džerels je izgleda „mrtav“, samo mu to niko nije saopštio), odnosno organizatora igre sa srpskim pasošem. Sagu o Partizanu i igraču na poziciji „jedan“ za tekuću sezonu završiću jednim popularnim, ali istinitim Marfijevim zakonom: stvari imaju tendenciju da idu od lošeg ka gorem. Na kraju, nešto razmišljam, u dolazećoj Superligi Srbije našem šampionu, da bi bio prvi, ne treba ništa više od ovog tima, jer, koliko vidim, borba će biti – za četvrto, a ne za prvo mesto! Ne domišljam ja tu više nikoga ko se zanosi šampionskom titulom. Ili se, može biti, varam?

No dobro, svojih problema imaju i dva tima koji su plasmanom u NLB iza crno-belih, odnosno kragujevački Radnički i vršački Hemofarm. I, dok Šumadinci mogu da nakrive šajkaču (ili šta ko već nosi na i u glavi) jer su u svakom pogledu prebacili plan (osim u finansijskom smislu, što je i očekivano u srpskom sportu), Hemofarm ima problema, ne i nerešivih, na sve strane. Prvi je, možda ne i po važnosti, što Srbiju može da zadesi da iduće sezone u Evrokupu nema nijednog predstavnika, što bi bio dokaz opštepoznate basket krize na svim nivoima, a sinonim za to takmičenje, pre svega, jeste Hemofarm. Drugo, vlasničke transformacije i opšta mesta doprinela su da slogan „stabilno finansiranje“ verovatno više ne stanuje ni u Vršcu, ali mene više brine saznanje da gospodin Miša Babić možda nije toliko prisutan u košarci kao negda. To je stvar koja se nikako ne sme dozvoliti. Radi se o čoveku koji je nemerljivo mnogo dao gradu Vršcu i (jugo)srpskoj košarci, ostavio dubok trag, a nije o tome pričao na sva usta, kao ini, Gospodinu koji ima mesta u Savezu Srbije i koga svakako treba adekvatno udomiti u „novoj raspodeli“, basket zaljubljeniku koji je novce umesto u košarku mogao usmeriti bilo gde i opet biti uspešan… Treće, koju reč da kažem o samom timu i igri. Oporavkom Maraša i Božovića treneru Lukajiću na raspolaganju je barem deset iskusnih i kvalitetnih igrača, što sastav čini trenutno ubedljivo drugim u državi. Ali, što nije lako rešiv problem, bez Mačvana imaju prilično loših završnica u utakmicama na loptu, dve, kao što je bila nedavna u Zagrebu. Dakle, vidljiv nedostatak meč-vinera… No, do Superlige će podići u formi i rekonvalescenti, tako da će Lukajićevi puleni, cenim, završnicu sezone igrati moćno…

Konačno, o Crvenoj zvezdi mogu pisati bez bojazni „da mi neko meri svako slovo“. Jednostavno – ista meta, isto odstojanje, barem kada je reč o pobedama, kvalitetu igre u mrtvoj trci sa (takođe „mrtvim“) Zadrom. Jednog trenutka stekao sam, biće pogrešan, utisak da se ova dva tima takmiče ko će da ispadne iz Jadranske lige, a ne obrnuto!? Nije se ostvarila želja čaršije da Partizan ili Hemofarm „puste“ (a i zašto bi?) nekada silni klub. Umesto dubokoumnih analiza tipa „mož da bidne, al ne mora da znači“, navešću samo da Zvezda, koja sadašnjim rezultatima ostaje u ligi, kod kuće igra sa Širokim i Olimpijom, a na strani se suprotstavlja Cedeviti i Zagrebu (baš me zanima udaraju li se u glavu ljudi iz Zadra uz jadikovku, „joj ovi naši će pustiti Zvezdu“?), dok Zadar gostuje Partizanu i Širokom, a pred svojom publikom pleše naspram Cibone i Hemofarma. Sad, svak sebi neka istipuje rezultate, a ja lično zanosim se mišlju o dve stvarčice: prvo, domišljato je sve snage baciti na iduću utakmicu, odnosno na Široki u Beogradu, jer će to biti teži meč od poslednja dva (ne treba valjda da objašnjavam zašto?), a drugo – nisu li crveno-beli zaslužili da malo konsoliduju redove i odigraju jednu ligu samo pred srpskim košarkaškim pučanstvom, ne misle li oni da je to smak sveta i da im je to ispod časti? Na žalost ono o „zaslugama“ najmanje se odnosi na sadašnje igrače, trenere i rukovodstvo…

Ujedno, da najavim i temu sledeće kolumne, ako je svi zajedno doživimo: predviđanja za Superligu Srbije, odnosno osam naših najboljih timova u epizodi „kako smestiti šest u četiri“…