Prvomajski uranak u novembru

Od pojedinaca, za Teodosića, Krstića i Savanovića može se reći da igraju košarku, drugi su samo akteri, radnici, izmene, šrafovi u mehanizmu… Mogu i detaljnije da proniknem u sitna crevca našeg košarkaškog udaranja „dupetom o ledinu“, ali ne moram baš da dosoljavam otvorenu, gnojavu ranu, pokazaću višu dozu strpljenja. Mada i dalje obožavam onu čuvenu beogradsku devizu iz devedesetih: samo mirno, ionako je sve izgubljeno!

Elem, crno-beli su u četvrtak, u trećem kolu Evrolige, osvojili dva boda, savladavši belgijski Šarlroa sa deset poena razlike. Težak meč, taktički i psihološki: poraz bi značio nikad raniji oproštaj od druge faze, a trijumf je izvojevan protiv sebi ravnog protivnika, koji je u rasterećenosti gostujućeg terena šutirao izvanredno. Pored Pekovića, Milosavljevića, Mačvana (pa) i Lučića – plej Ejsi Lo je bio, sa 26 poena i 6 asistencija, ključ uspeha. Zanimljivo je da je on bio najbolji igrač našeg šampiona u dve najvrednije pobede – protiv kragujevačkog Radničkog i Šarlroa, što je još bitnije ako se zna – da je za sva ostala mesta u timu lakše naći alternativu… Drugi detalj koji do sada nisam viđao (ili, možda, jesam?) je znatno emotivnija reakcija mladog trenera Vlade Jovanovića i na grešku i na dobar potez svojih pulena, samo ne znam da li je to: deo novog, programiranog imidža, ili spontana reakcija iz stresa… Svejedno, najvažnije, barem meni, je da on dobro „manipuliše“ igračima, hitro reaguje na sva taktička dešavanja na terenu, što je odlika dobrih kouča. A galama, gluma, izjave u medijima, frizura i odelo – to je estrada, šminka… Sad, crno-beli mogu mirno da se spremaju da ugoste (pobedom) španski Real, ovoga puta bez tenzija i opterećenja, što može da bude dobar saveznik hrabrima…

Iskreno, nedelju dana sam se naprezao da napišem nešto prigodno a ukusno o „projektu“ Crvena zvezda Beograd, našao sam u lepoj literaturi par toplih pasaža, prepunih svetle budućnosti i pitkih epiteta, nameran da ih plasiram u ovoj kolumni. Čak je i Valter (koji je vrstan govornik, posebno na slavama, sahranama i daćama) osmislio, kao posle trijumfa Novaka Đokovića, baš emotivnu zdravicu, koja bi se završila suzama radosnicama. Kad – crveno-beli bućnuše (tzv. „bućušnica“) u zagrebački bunar, retko viđenim nezalaganjem u odbrani, primivši šokantnih 64 poena za prvo poluvreme od klinički mrtvog Zagreba, koji se nedavno upisao u rubriku „verovali ili ne“, pošto je u četiri dana izgubio u svom gradu od Cedevite i CSKA sa ukupno 88 poena razlike! Komšo, suvo kaže zamišljeni Njofra, daleko od toga da Zagreb ima loš tim, ali oni su u nepunih mesec dana potukli sve negativne rekorde, promenili i trenera, pred prenos njihovih utakmica počeo je da ide natpis – „ne preporučuje se osobama mlađim od 18 godina“, kao da je pornić! Ono malo publike dođe da se ugreje, sve liči na prvomajski uranak – opušteno se leži po tribinama, pićence, jaki sendviči, simpatično osoblje, prigodna muzika u pauzama… Dobro, moj prijatelj malo preteruje, ali mene lično muče neke dileme, kao recimo: ako smo projekat „evropska Zvezda“ uzalud čekali deset godina, možemo li izdvojiti još pet za „evropsku CZB“, po sistemu – ne lipši magarče do zelene trave? Ili – kad počinje sledeća sezona? Ako je Nedović jedan od talentovanijih srpskih („dvojki“?) igrača – da li bi poraz bio teži da je igrao tridesetak umesto desetak minuta? Ako je Adam Morison postigao 27, a „preko njega“ Zagreb dao nešto više koševa – znači li to da je igrao dobro i opravdao poveliku svotu novca? Ako je Bojan Popović prvi pik na pleju – zašto ulazi u igru u 29. minuti, na veliku razliku i zašto je, pored tri pleja, doveden? Osim pomenutog Popovića i Lazića, eventualno Subotića i još dvojice – ko dobija prelaznu ocenu za defanzivu? Koliko u timu ima „pobednika“, a koliko onih koji moraju da budu „vođeni“? Tačnije, može li se sa „epizodistima“ osvojiti oskar za „glavnu mušku ulogu“? Ako pojedinci u dresu CZB koštaju više od „šest brojeva“ evra – koliko li su plaćeni oni koji se bore i znaju? Hoće li biti novih igrača u timu i – šta ćemo sa ovim sadašnjim? Ako …

Normalno, biće da i ja malo preterujem (čuj „malo“), ali imaću i dalje „strpljenja“ i za ovaj pokušaj, a kitnjaste reči o svetloj perspektivi i gomili pobeda – ostavljam za neka bolja vremena. Recimo za dva gostovanja u Sloveniji (Heliosu i Krki) i (između) meču u Pioniru sa Radničkim, gde navijači i deo stručnjaka očekuju „najmanje“ tri trijumfa, pošto se radi o ekipama koje bodovno lošije stoje od CZB… Kragujevački Radnički ima samo jednu pobedu, ali su me momci Miroslava Nikolića prethodne dve sezone uverili da su ratnici, da se uvek vraćaju i da ih treba čekati. Zato – i za njih vredi ona izreka „strpen-spasen“…