Put u Liliput

Ukratko: posle brodoloma, čovek po imenu Guliver dospeva u Liliput, zemlju patuljaka, gde ga zarobljavaju. Uči njihov jezik, a Liliputanci spremaju ugovor sa pravilima kojih se Guliver mora pridržavati. Oslobađaju ga, a on – zauzvrat – odvodi protivničke brodove, spasava Liliputance od požara i svesrdno im pomaže. Patuljci uzvraćaju tako što žele da mu iskopaju oči, pa Guliver beži, pravi brod i vraća se kući, tako nekako…

Kakve to veze ima sa srpskim basketom, razložno pitate vi, a ja odgovaram – tu sam vas čekao! Naime, domaća košarka slobodnim padom ide ka Liliputu, gde se igra ''patuljasta'', nevažna košarkica. Ona je tu krenula, odavno, naglašenije u XXI veku, a poslednjih nekoliko godina galopira ka ponoru. Ko su nezahvalni Liliputanci, barem u našem primeru. Nisu to ljudi malog rasta, već karaktera i mozga, a jake sujete i gramzivosti (iako bi, ruku na srce, bilo neobično da predsednik Džokej kluba, nizak 159 santimetara, zameni mesto sa istim iz Basket kluba, visokim 209 mernih jedinica, a i to biva kod nas). Elem, Liliputanci su treneri koji opstrukcijom igre (sporo, sa mnogo prekida, kontakata, bez kreacije i šuta) prave brzi rezultat, kojima je lakše da se dovede nekoliko stranaca (tu dođe i do korisnog ''taljenja'' sa menadžerima) nego da se mukotrpno obučavaju naši dečaci; koji šurovanje sa gazdama i sudijama smatraju vrhunskim kvalitetom, kojima je psovka osnova vaspitanja i moderne pedagogije, a kafić bitniji od terena… Liliputanci su oni koji su stavili na glasanje odluke o strancima u mlađim kategorijama, ali i svi koji su glasali ''za'', posebno trojica ''uzdržanih'', da ne govorim o delegatima koji tog septembarskog dana nisu došli na sednicu (''samo tetki da odnesem lek'')… Patuljci su oni kojima je lična i klupska korist daleko ispred opšte, kao i ''biznismeni'' koji mogu da pomognu, ali im je nešto uvek preče; tu su menadžeri koji ne biraju sredstva da se dođe do ''lakog keša'', manipulišu decom od dvanaest godina i njihovim (ne uvek nevinim) roditeljima; tu su i ulizički mediji koji lako menjaju ''dres'', da ne govorim o arbitrima, koji su jedini u sigurnom dobitku i tako redom…

Dobro, ko bi onda mogao da bude Guliver, spasitelj i ujedinitelj? Verovatno Stručni savet Košarkaškog saveza Srbije, odnosno dvadesetak kvalitetnih, iskusnih basket poslenika iz svih oblasti, ali tu je nekoliko problemčića: Stručni savet svesno su ukinuli likovi (ne više od pet prezimena) koji i hoće da kola odu u ponor a oni se obogate, odnosno oni čija prezimenca ništa ne znače uz ova druga: Stanković, Radović, Obradović, Pešić, Ivković, Maljković, Kićanović, Bodiroga… Mada, iskreno, ne znam kako bi se postigao i ''konsenzus'' odluka Stručnog saveta, jer i tu ima netrpeljivosti i sujete. Dakle, Savez mora da počne da povlači poteze ozdravljenja, iako to ne treba očekivati od onih koji su nas i dovukli blizu bezdana…

Prvi potez mogao bi, u bliskoj budućnosti, da bude gašenje ABA ligice, na košarkašku dobrobit svih država članica, jer: posle šest kola kvalitet je vidno (pre)nizak, mečevi negledljivi, nigde asova na vidiku. Cibona i Partizan, negdašnji prvaci Evrope, odigrali su možda ne najgori, ali sigurno među tri najsmešnija meča koja sam gledao od oktobra 1964. godine, kada sam se upisao u basket zaljubljenike, a Split i Bosna – takođe sa evropskim klupskim zlatom u vitrinama – ili ne postoje, ili niko ne može da ih nađe bez ultra precizne ''navigacije''… Sa aspekta srpskih klubova: Crvena zvezda je u mnogo većem problemu od očekivanog (loša selekcija stranaca po mestima i šuterskom potencijalu, neočekivana serija povreda), podvig će biti ako u Evroligi bude bolja od petog mesta, stvari se otimaju kontroli i na ABA planu. Mega Leks spokojan i jedini je klub sa ''obe noge čvrsto na zemlji'', što se ne može reći za valjevski Metalac, koji dolazi sebi, hvata kiseonik posle veštački izazvanog, nepotrebnog ''zemljotresa''. Konačno, donedavna jedina srpska uzdanica, Partizan, ne samo skromnom igrom, već – pre svega – nedostatkom vizije, predvodi trenutno grupu timova začelja (deveto do četrnaestog mesta) sa dve pobede, a još uvek nisu igrali sa favoritima. Moj savet, mada ga nerado dajem: životno važno je da barem polovina od sledećih dečaka dočekaju juni kao bolji košarkaši i ljudi, a mislim prvenstveno na Rebića, Simanića, Tejića i Gudurića, Aranitovića i Zagorca, kao i Đukanovića i Rakićevića, Marinkovića i starijeg Aranitovića…

Elem, završnu reč dao je komšija Njofra, briljantno, kao i uvek: ''bratiću, čuo sam juče od nekog političara izreku koja se može primeniti i na košarku – nećeš valjda kozama da poveriš čuvanje kupusa?''