Reanimacija basketa

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Dvadesetak godina, dok nas košarkaški „pečalbarski“ putevi nisu fizički udaljili, svakodnevno smo se, sa još desetak basket zaluđenika i uposlenika, viđali u i oko Hale sportova na Novom Beogradu. Vidali košarkaške rane, predviđali tokove kretanja ove igre, kvalitetno starili, preciznije živeli košarku. Znam da Darko poslednjih godina, a njegov slučaj nije jedini, više prinudno odmara nego što radi, posebno ga nema u Srbiji. Odgovor na pitanje „zašto“, priča je i o Darku, a možda više o mentalitetu i (ne)kvalitetu ljudi koji su bili u poziciju (ili su, većina, i sada) da se igraju sa sudbinama drugih, pre da zadovolje i nahrane svoj nezajažljivi ego nego iz realnih razloga.

Elem, Darko Ruso, iako je u najboljim trenerskim godinama, kada je intelektualno na vrhuncu a fizički odlično očuvan, ne radi u Srbistanu iz „iks“ razloga. Navešću samo neke: jer je integralna, kompletna ličnost koja ne dozvoljava mešanje u trenerski posao nepozvanih i samozvanih (posebno su mu mrski ulasci u svlačionicu u poluvremenu i SMS-izmene igrača), niti je servilno-slugeranjski raspoložen. Jer finansijski želi da održi struku iznad nivoa osrednjosti, dostojanstvenu; jer zna košarku i rado ističe ko je ne zna (čitaj: pre svega nadobudne gazde, kvazi menadžeri-trgovci i njihova brojna rodbina, uniformisani botovi i podrepne muve smera – „tarzančići“). Jer ima krhku kosu, odavno se „šiša“ na ćelavo, samim tim ne može da se geluje; jer je visok oko 190 centimetara, zašta ga ne krivim; jer ne ćaska sa nepozvanima o poslu; jer bez zazora, svakome u lice, kaže šta misli. Jer je „težak za saradnju“… Da zaključim – Darko Ruso ima izgledne šanse da na našim prostorima ne radi do daljeg…

Odnosno, u Nišu je Darko Ruso, u organizaciji Košarkaškog saveza i Udruženja košarkaških trenera Srbije, a uz pomoć regiona, održao „pokazni trening“ (glup naziv, ali šta ćeš) brojnim koučima, a sa najtalentovanijim šesnaestogodišnjacima kao „demonstratorima“ (glup izraz, ali neka). Osim što sam se uverio i ohrabrio da ima ekstremno obdarenih dečaka, evo još nekoliko impresija. Čini se da je u toku (potiho ali sistematsko) oživljavanje domaćeg basketa, jer se u utorak, posle Niša, otišlo istim ciljem, u istom sastavu, i do Čačka (a preko Vrnjačke Banje), a u planu je obilazak svih gradova Srbije koji na košarkaškoj karti imaju ikakvu težinu. Još mi je draže jer su u pitanju mladi ljudi, bivši igrači, sadašnji treneri i funkcioneri, koji žele dobro sebi – pre svega kroz ozdravljenje srpskog basketa: Igor Rakočević, Vlada Kuzmanović, Aleksandar Smiljanić, Gordan Todorović, Strahinja Vasiljević. Naravno da se sve radi u koordinaciji sa saveznim selektorom Sašom Đorđevićem. Prisutni su bili i ljudi koji organizaciono i trenerski podupiru Niš i okolinu, koji se vrtoglavo vratio „u igru“ – Marko Cvetković, Milan Josić i (neizbežni i za mene) Dušan Projović; trenerski „lobi“ pojačao je i Milan Gurović, legendarni, uvek nasmejani Čiča, sve u svemu – predivno emotivno i edukaciono veče, koje treba da se produži u – večni dan, barem što se basketa tiče…

Ostalo: ne pominjem puno mog brata NJofru, jer se slabije viđamo, ja sam van Beograda a on sa modernom tehnologijom nije baš u saglasju, ali mi je obelodanio da radi na sakupljanju papirologije za otvaranje radnje za „erotsko tetoviranje osoba starijih od šezdeset pet godina“ i uverava me u isplativost „projekta“!? Kaže da do Nove godine dela pod poučnom (za koga?) devizom – „muve ne znaju šta je govno, ali će nas večno uveravati da je jestivo“. Retko gleda košarku „pošto je repertoar mizeran“ i slično paćenje za nekada moćnim Partizanom, koje bi moglo da se odužiiii…

Malo i o Crvenoj zvezdi, barem iz dva razloga: jer su zaslužili i mnogo više, a i da ne dam povoda jednom od mojih „drugova bivših“ (DB) da elaborira na temu moje (ne)objektivnosti. Naime, pobedom u Evroligi nad aktuelnim

Reanimacija basketa

prvakom Evrope, madridskim Realom (94:88), uz vrhunski ambijent, organizaciju (čini mi se da je bilo minimum devet hiljada ljudi, ne znam gde i kako ih je neko smestio) i igru – crveno-beli su popunili jednu stranicu „lepog“ u basketu. Kao posledica predanog rada na svim nivoima, učenja iz poraza i padova, steknu se uslovi kad sve funkcioniše, posebno na terenu, kao što je bio slučaj na tom, sada već „istorijskom“ meču. Za mene je utisak broj jedan, generalno, ne samo sa ove utakmice, utemeljenje nekoliko srpskih igračkih imena kao podloga za budućnost. To je već dokazani, sa velikom specifičnom težinom, „nestašni“ Jović, visokouzleteli Gudurić, kao i Tejić, koji je uneo nekoliko novih elemenata u svoju igru. Naravno i plej Rebić, pre svega karakterom, posle toliko sedenja na klupi pokazati kvalitet i na evropskoj sceni – svaka čast. Boriša Simanić je najmlađi, bez minutaže, jer igra na poziciji Kvinsija Milera, koji se ističe na svim poljima, atipičnom igrom, frizurom i stajlingom („mrtva lisica“, samo da mu ne padne na pamet „crknuti tvor“), lepšom polovinom…

Sad, što se tiče Zvezdinih šansi da prođe dalje u Evropi – sve je vezano za pobedu protiv Bajerna u Beogradu, iako se grupa zakomplikovala hičkokovski. Ili je odgonetka u jednoj od izjava kouča CZ – „neki će proći dalje sa tri, neki sa pet pobeda“?