Redovno piti serum

Prošli put sam, recimo, zagrebao temu logoreičnosti, odnosno želje da se sva pamet iskaže u svakom dodiru sa medijima (što više podataka u jedinici vremena). Kad imam živaca pratim (i zapisujem) svaku njegoševsku misao „stručnih konsultanata“. Nedavno sam saznao da nije uvek najbolje kad se u meč uđe sa puno pogođenih trojki (kao i slična nebuloza – „rano su poveli“?!), ili da se po „govoru tela“ igrača sluti nemoć da se meč preokrene (mada sam ja mislio da je „govor tela“ važniji u seksu?)… U kovanici „stručni konsultant“ treba ispoštovati obe reči, a ne na voditelja koji „ne zaklapa“, što bi rekla Njofrina Milojka, dodati osobu koja još više priča. To se odnosi na nas trenere pred medijima, ljude iz klubova, sve ostale koji imaju kontakt te vrste (najmanje na igrače, koji jedva da spoje prozaičnu rečenicu, prema svom skromnom obrazovanju). Nužno je smanjiti doživljaj i zato sam došao na ideju da pre javnog nastupa treba popiti prepisanu dozu seruma „ahneseri“ (nedavno preminuli genije reči, Brana Crnčević, autor je naziva ovog neophodnog leka), koja će blagotvorno delovati, pre svega, na mozak… Mada, problem je količina. Evo, ja sam popio kafenu kašičicu, a kad je moj komšija Njofra, kao recenzent, pročitao prvu verziju ove kolumne, zabrinuto je promrmljao: „Ova ti je, cenim, poslednja. Pij kutlaču seruma…“

Da se vratimo samoj igri. Mislio sam, u svojoj skromnoj trenerskoj filozofiji, da je napad vazda savršeniji od odbrane, inače bi bilo, kao u fudbalu, nula-nula… E, sad se i to dogodilo: u najjačoj, španskoj ligi, pre desetak dana, rezultat druge četvrtine tekme Valjadolid-Granada bio je 0:13?! Od petnaestak puta, koliko se lopti prosečno uputi na koš za deset minuta čiste igre, Leo Mesi barem bi jednu ubacio nogom… Upravo u to vreme bio sam u Čačku, privatnim poslom (nadničarski, poljoprivredni radovi), ali sam iskoristio da pogledam kadetsko finale Srbije (dečaci rođeni 1995. godine i mlađi), koje su ponovo, besprekorno, organizovali ljudi iz KK „Mladost“, pre svega Dobrilo Jojić. Ima more nadarenih dečaka, sa kojima samo treba pojačati vaspitno-obrazovni rad. Dominacija klinaca iz FMP-a nikad veća, što je i razumljivo ako se zna ozbiljnost i stručnost (trenera Mandarića, pre svih) u pristupu toj deci, kao i činjenica da u svojim redovima imaju čak šestoricu reprezentativaca. Stoga, uveren sam da, a po ugledu na Jedinstvenu juniorsku ligu, koja je u dve godine dala izvanredne rezultate na podizanju kvaliteta i popularnosti košarke, čelni ljudi srpskog basketa moraju uraditi sve da oktobra meseca startuje i Jedinstvena kadetska liga, da nam se sve ne bi svelo na Beograd i „krug dvojke“…

Superliga košarkaša prevalila je (nepotpunih) osam kola, tako da je sad vidljivije „ko kosi, a ko vodu nosi“. Partizan je sportski primio ćušku od Radničkog i brzo doveo stvari u red, odnosno komotno zaseo na prvo mesto… Hemofarm se muči (OKK i Mega), ali pobeđuje, tempira formu rekonvalescenata, mladih i pojedinaca koji su veći deo godine izgubili neigranjem (Božović, Anđušić, Jeremić…) i mislim da će u završnici ponovo biti maksimalno ozbiljan takmac crno-belima… Radnički ima svojih problema (otišao Vukosavljević, stigao umor od mečeva svaka tri dana, a samim tim i nezaobilazne povrede), za kojima su došli i vezani porazi od FMP-a i Crvene zvezde. Iako imaju najteži raspored, siguran sam da će se konsolidovati i op(o)raviti za vreme desetodnevne pauze… Crvena zvezda je sa tri redna trijumfa (FMP, Mega i Radnički) posle tektonskog poraza protiv crno-belih, pokazala da igrači (Nedović, Cvetković i Bakić sjajno diriguju ovim orkestrom, Subotić ubacuje kada je najvažnije, malo koji centarski par u Srbiji može prosečno da skupi dvadesetak skokova i nešto više poena, kao Nikolić i Lešić…) i trener Saša Nikitović znanjem i karakterom zaslužuju aplauze, da klub staje na noge i da im do sigurnog četvrtog mesta nedostaju pobede nad Beogradom (dva meča) i Megom, a da to tabelarno može i bolje da završi. Rečju, oni su najprijatnije iznenađenje dosadašnjeg nadmetanja… Valjevski Metalac ima tri pobede kod kuće, nijedan kiks, vernu publiku i dobru atmosferu, najboljeg strelca prvog dela lige (Sinovec) i najkorisnijeg igrača (Ljubičić), ali za četvrto mesto mora ostvariti barem dve pobede u gostima. Koje bi to mogle biti? Najzad, kako takmičenje odmiče, FMP sve više žali za porazima od Beograda i Mega Vizure. Spojili su dve pobede (Radnički i OKK), igraju bolje i pored toga što se Radivojeviću, čiji se povratak nestrpljivo očekuje, u gledalištu – nažalost do kraja sezone – pridružio Branko Lazić. No, za „prave“ timove šest utakmica je izazov za dvanaest bodova, pod uslovom da svi akteri veruju da se to može ostvariti…

Na kraju, trebalo bi, po navici, da navedem neku Njofrinu produhovljenu misao. Prvo, postao je previše kritičan prema meni, drugo – opet će neko nepotrebno da se traži u tekstu, a treće – poznajem još pametnih ljudi. Jedan od njih je i Bleki, koji reče za nekog svog pajtaša, koji nešto nije odradio na vreme, odnosno krenuo je težim putem, iz Beograda, preko Niša za Kraljevo, a ničim izazvan: „Kad nećeš da poljubiš popa u ruku, onda moraš popadiju u zadnjicu…“