Rezultat pre talenta

 Pioniri igraju skoro bez dodavanja (ko se prvi dokopa lopte, juriša u pet igrača, na koš, kao da se snima rimejk filma Ubi sve i vrati se sam), sa malo ideje i poteza koji obećavaju nešto više. I u tom uzrastu dominira snaga a ne kreacija, dečaci na kojima se vidi da imaju izrazit smisao za igru, ali da fizički nisu sazreli – ulaze u igru na kašičicu, da čaprknu koji minut, dok oniski a široki, koji su počeli davno da se briju – imaju veliko poverenje trenera, jer se uklapaju u trenutni, brzi rezultat, a to, što će prekinuti da se bave sportom kad napune 18 godina, a možda zauzimaju mesto nekom nadarenijem, nije važno. Skromna individualna tehnika, uske odbrane (kamuflirane zone, inače zabranjene u ovom uzrastu), koje su lažna slika kvaliteta, napaljeni roditelji koji vrište kao u filmu Krik 9, stepuju u stavu pored bočne aut linije, raduju se samo potezima svog kućnog ljubimca, sve to beleže kamerama… Strepeo sam da se ne pobiju sa protivničkim tatama i mamama, da ne pukne bruka… Dalje, opet tu nešto nije u redu sa trenerima te dece, samim igračima ili sudijama: u polufinalu je na utakmici Zemun-Zvezdara odsvirano 65 ličnih grešaka, šutirano blizu sto slobodnih bacanja, meč je trajao kao maratonska trka (dakle, oko dva sata i petnaest minuta, ali maratonci pretrče 42 kilometra i 195 metara, zar ne). Ako se nismo razumeli, što je jako moguće, pišem o dečacima rođenim 1996. godine i mlađim!? Suma sumarum – ima dece sa smislom za basket, ali treneri pre poklanjaju poverenje fizički snažnijim a intelektualno i tehnički limitiranim…

Juniori su u Vršcu igrali jedan od najslabijih turnira koje sam gledao poslednjih desetak godina, iako znam da su generacije 1992/93. skromne sa potencijalnim asovima. Igra se sa malo asistencija, relativno sporo, na faul i opstrukciju igre, sa primetno slabim individualnim kvalitetom i u napadu i u odbrani. Dominiraju nabildovani a poslušni, čiji antitalenat budno prati četa skauta i horda roditelja. Za vrhunski „pedagoški potez“ i zlatnu medalju za „doprinos kolektivnoj taktici košarke“ – predlažem 46 ličnih grešaka momaka iz Beovuka, koje su, biće na ideju i nagovor šefa, pravili namerno u četvrtfinalu protiv juniora FMP-a, ali tek kada su videli da je utakmica izgubljena. To je realna slika naših juniorskih timova… Šta je još zanimljivo, ako malo bolje pogledam? Od osam seniorskih superligaša, samo su Hemofarm, FMP i Partizan imali svoje predstavnike na pomenutom nadmetanju omladinaca. Zašto je to zabrinjavajuće? Pa zato što Crvena zvezda, kragujevački Radnički, čačanski Borac, Metalac i Tamiš ili nemaju juniore, ili ne mogu da se, u skromnoj konkurenciji, probiju među osam i što pojedini više liče na (seniorske) timove, nego na klubove sa tri-četiri selekcije u pogonu… Neću reći ništa novo ako ponovim da je naša košarka bolesna, ali se bojim da je vakcini rok trajanja prošao, kao onoj za svinjski grip…

Tako, sve bežeći od početka – došao sam i do Superlige, koja je za sobom ostavila tri više zanimljiva nego kvalitetna kola. Nekoliko detalja bih podvukao, toliko da se notira, za arhivu. Pobeda pančevačkog Tamiša nad Crvenom zvezdom označila je da nema šale (upaljeno je crveno svetlo), da je prošlo vreme kada su timovi koji ne igraju na Jadranu mogli da slave samo kada se nadmeću između sebe. Konkretnije, čini mi se da je kvalitet NLB ligaša, osim Partizana i, recimo, Hemofarma u blagom padu, da su se Borac, Tamiš i Metalac značajno pojačali, unapredili svoju igru i opasno približili borbi za četvrto mesto… Hemofarm je, u četvrtom horor pokušaju ove sezone, pobedio zasluženo Partizan sa 74:72. Igrači domaćih su uložili ogromnu energiju da na kraju od gotovog naprave veresiju, ali im na sreću to nije pošlo za rukom. A, ni Pera Božić ne može svaki put da ih razočarava i deprimira. Šalu na stranu, biće gusto u plej-ofu… Hemofarm ima dobar trening, tim popunjen na svakoj poziciji, dok o Partizanu ne treba preterano pričati, iako se vidi da pomalo misli odlutaju i do Pariza, što je ljudski i očekivano. Već za četiri dana, u petak, na redu je peta ovosezonska utakmica ovih timova u polufinalu doigravanja Jadranske lige, u Zagrebu. Skoro da sam siguran da će ova dva tima igrati barem deset neizvesnih međusobnih duela do kraja juna meseca… Crvena zvezda, kao i moj FMP, dosta oscilira, oba tima su, svesno ili sticajem okolnosti, prilično promenila sastav i nalaze se u traženju detalja igre, unutrašnje strukture tima i slično. Kragujevački Radnički nastavlja sa dobrim partijama, posebno kod kuće, a sumnjam da će visok poraz od šampiona Srbije znatnije uzdrmati Miroslava Nikolića i njegove izabranike. Borac igra dobro, samo je raspored učinio da već nemaju pobedu. Na nedavnom gostovanju u Čačku, FMP je, (ne)očekivano, dočekan na krv i nož, sa trubačima (dopala mi se svirka, malo me muzika ponela, pa sam i zaigrao), velikom željom za pobedom, izlivom nadmržnje prema porodici Čović (tu su sad uvršćeni i ćerka i zet), lepezom verbalnih vratolomija koje baš i nisu za Politikin kulturni dodatak, kao i saznanjem da je Srbija „na dobrom putu“, barem se meni tako pričinilo. Raša Radovanović i ja bili smo samo kolateralna šlajmirana šteta. Mada, priznajem da sam ja sve to i zaslužio, jedno hemijsko čišćenje odela i nije neki problem, nego mi je za Rašu… Metalac ima snažan tim, sa dosta iskusnih igrača koji su igrali jača takmičenja od Superlige (Ilić, Maraš, Bakić, Panić…), a njihova snaga videće se ako ostanu klupski stabilni i prebrode tri startna poraza. Tamiš je prijatno iznenađenje, ne mislim da će ostati samo na jednoj pobedi, samo da FMP i ja ne budemo na tom spisku? Dobro, dosta stvari sam dotakao za jednu običnu kolumnu ponedeljkom, samo na kraju da podelim sa vama još jedno saznanje. Čini li se to meni, ili se nijedan novi igrač nije nametnuo selektoru Dušanu Ivkoviću za reprezentaciju? Možda Đekić i Mitrović iz Partizana, ili Milutinović iz FMP-a, ali to je sve samo u naznakama…