Sale centarfor

Ali, da krenem redom. Prošle srede zadesio sam se u Aleksincu, na jednom od šezdeset tri turnira u basketu 3×3, koji se igraju u četrdeset tri srpska grada. O tome sam razgovarao i sa Dejanom Dimitrijevićem, čovekom koji je ispred Košarkaškog saveza Srbije koordinirao ovom lepom akcijom, koja polako sezonu sa osam produžuje na desetak meseci, kad već klubovi nisu u stanju ništa da urade. Stoga me kao grom iz vedra neba pogodila tužna vest da je u petak, na putu ka Somboru, iznenada preminuo Dejan Dimitrijević, čovek koji je čitav svoj radni vek podario košarci – kroz OKK Beograd, Košarkaški savez Beograda, basket 3×3 ili bilo koju akciju tog tipa. Sudbina u izboru ljudi koji odlaze sa ovoga sveta često ume da bude surova, nepravedna – Deki je imao samo pedeset dve godine…

U petak, tačno u podne, umalo da mi presedne ultra kratki espreso sa drugarima na Pevcu, kada je neko od njih na mobilnom telefonu počeo da prati stominutno obraćanje Nebojše Čovića, predsednika Crvene zvezde, prvog čoveka FMP-a i tako dalje, dugačak je niz zaduženja i obaveza. Hladan znoj me oblio kada je NČ počeo vivisekciju medijskih uposlenika, misleći da će se i ova kolumnica naći na dnevnom redu. Ovoga puta smo Njofra i ja prošli samo sa upozorenjem, a pred isključenje. Elem, evo nekoliko detalja o kojima uzalud razmišljam. Prvo, čestitke Dušanu Alimpijeviću (31) na preuzimanju seniora Crvene zvezde, posebno u trenutku razlaza “kud koji“ tima koji je poslednje dve sezone bio među desetak najboljih u Evropi, a koji je dorađivan makar pet godina. Svoje mišljenje o njegovom trenerskom neospornom talentu izneo sam pre više od dve godine u esnafskom časopisu “Trener“, tako da nemam potrebe za širom opservacijom. Drugo, medijsko predviđanje hoće li proći “kao Željko Obradović ili Milivoje Lazić“ je tupljenje jezika, svako je slučaj za sebe. Žoc je imao profesora Aleksandra Nikolića (najbolji trenerski duo svih vremena) uz, a ispred sebe potencijalno prvi bekovski par Evrope, Đorđević-Danilović, jedan od najboljih centarskih tandema, Rebrača-Stevanović, spolja Nakića i Lončara (…); plus Dragan Kićanović sa svojim timom operativaca negde iza zavese. Dakle, obratite pažnju: Aleksandar Nikolić, Dragan Kićanović, Željko Obradović, Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Željko Rebrača… Treće, naredna Evroliga biće neuporedivo ujednačenija od prethodne, mislim da će se za osam mesta u četvrtfinalu do nekoliko kola pre kraja boriti minimum – dvanaest timova. Pet jakih španskih sastava, Makabi, Barselona, Armani – sa novim trenerima na putu povratka u vrh, Himki će imati zapaženiju ulogu od Uniksa; Fener, CSKA, Real, dva grčka tima i tako dalje. Četvrto, ABA karavan smanjen je na dvanaest učesnika, četiri utakmice manje, toliko i prostora za odmor-manipulaciju, jer – barem prvi deo – Zvezda može biti slabija nego lane, a Cedevita, Budućnost i Partizan nešto jači. Sačekajmo uobličenje timova, ali i spoznajmo jedan neobičan detalj: sva četiri “ABA favorita“ menjala su trenere, što ne pamtim kada se dogodilo, pa će zanimljiva bitka biti i na relaciji Alimpijević-Zdovc-DŽikić-Nikolić… Peto, svima će biti teško, ali ne i nemoguće dostići evropske visine, a nemoguće je cilj svakog vrhunskog kouča i igrača. Šesto, muka sa finansijama, slaba pojavnost nadarenih igrača za Evroligu, “mnogo babica – kilava deca“, svi nešto znaju, traže, prodaju, vaćare na sitno, uvek neko stane na centar kruga u sali i “guta vatru“. Razumemo se, ili možda ne? U dumanju (bitnih i nebitnih) ljudi srpskog basketića možda i pomogne jedna od zanimljivih poskočica NJofre Paviljonskog – “komšo, davno je pronađena parna, ali ne i neparna mašina“…

Naravno, u ponedeljak u popodnevnim časovima promovisana je i ABA 2 ligica “neviđenog“ kvaliteta (čitaj: kvaliteta koji niko nije video, niti će), uz dve nove akcije – mladi i nešto kao ABA kup. Do sada sam mnogo toga rekao o ABA koncernu (umalo da kažem “kanceru“), sad ću zaćutati i pustiti druge da galame i propagandišu. No, znao sam da će se pozitivna odluka ispiliti, čim sam u kafiću u novobeogradskim paviljonima video prepodnevni sastanak predstavnika ABA i jednog od četiri beogradska učesnika ovog nadgornjavanja… Važnija od toga su moja sve češća paviljonska druženja sa Kesom, Kićom i Ponetom. Nas četvorica smo ravnopravno podeljeni – dvojica fudbal, dvojica košarka, a svi nekako (u)vezani za Radnički, sportsko društvo koje postoji od 1920. godine, koje je dalo sijaset vrhunskih takmičara/ki u više sportova, a koje polako ali sigurno umire, dok se oni koji mogu da pomognu – bave i svađaju oko Partizana i Zvezde, pretpostavljate. Što reče neko – ne znam hoće li se 2020. godine Radničkom davati parastos ili slaviti vek? U ovom društvancetu volim da sedim jer se čuje dosta pametnih sportskih detalja, jer sam samo tu najmlađi jer… Za kraj jedna pikanterija, malo poznata. Priča Kića Ristivojević, jedan od elitnih fudbalskih trenera na balkanskom arealu, da su davno kod njega u Radničkom, u petlićima trenirali fudbal – Saša Đorđević, sadašnji basket selektor Srbije i Dragan Đilas, donedavni predsednik KSS-a! Sale je i tu bio talentovan, Đilas je počeo kao golman, ekstremno uporan..