Samo vedro, tu je dežurni Pedro

ukoliko se odsvira, na obe strane, više od 60 ličnih grešaka, a disproporcija je velika,

ako jedan tim izvede četrdesetak, recimo, slobodnih bacanja, a „gubitnik“ duplo manje,

ukoliko se više od dva, tri puta na utakmici sviraju koraci, tri sekunde ili nepravilno vođenje lopte („nošena“),

ako se desi (kao mome timu i meni nedavno) da za protivnika sedam puta sviraju „koš važi, plus dodatno slobodno bacanje“,

ukoliko za tri slična faula na centru, u kontranapadu, jednom puste „prednost“, sledeći put sviraju faul i spreče lake poene, a treći put isti kontakt okarakterišu kao nesportsku ličnu grešku,

ako niko u sali više ne zna šta je, na primer, faul u napadu, da li je lična na prvom koraku ili ranije, šta je ispravna blokada,

ukoliko u trećoj minuti (obično na gostujućem terenu), vaša dva najbolja napadača, koji pritom slabije igraju odbranu, imaju po dve lične greške,

ako trener želi i zasluži da dobije tehničku grešku, a sudije ostanu neme,

ukoliko, makar i bio u pravu, najdalji sudija (obično sa zakašnjenjem) odsvira nešto preko dvojice kolega,

ako prvi sudija „proguta pištaljku“ i dune samo tri očigledna auta ili faula,

ukoliko tokom meča samo jedan arbitar, sa kojim ste inače u dobrim odnosima, trči pored vaše klupe, dok onaj koji najviše „duva“ stalno paradira suprotnom, bočnom aut linijom,

ako sudije u svakom trenutku bolje od vašeg asistenta znaju rezultat, koliko ko ima ličnih, ko je u bonusu i slično,

ukoliko na primedbu trenera ulaze u priču sa „a sećaš li se kad sam ti pomogao ono u…“, ili arogantno odmahuju rukom,

ako… se setim još nečega, a ima, nastaviću u sledećoj kolumni.

Sad, što se tiče konkretnih događanja na parketu, stvari su dosta osetljive, posebno sa Crvenom zvezdom. Naime, došao sam do saznanja, preko svoga gazde, da su oni osetljiviji od drugih na svaku vrstu kritike, tako da moram da ih hvalim, normalno i merim svaku svoju reč. Pa evo: šteta za poraz u Širokom, gde se ostvarila gore navedena stavka o slobodnim bacanjima – Široki 32, Zvezda 7!?

O kragujevačkom Radničkom i „fenomenu“ Miroslava Nikolića već su pisali i lamentirali ljudi koji do tančina znaju sve o basketu, tako da meni ostaje samo da izrazim svoje zadovoljstvo što su ponovo (u izmenjenom, ali dobrom sastavu) na prošlogodišnjem koloseku. Njihove tri pobede nad srpskim regionalnim ligašima, kao i tri poraza Hemofarma na istom bojnom polju – samo pokazuju izjednačenost kvaliteta i (potpunu?) neizvesnost februarskog srpskog Kupa i aprilske Superlige. No, do tada, da se poslužim poštapalicom, mislim da je narodna a ne Geteova, „ko živ, ko mrtav“…

Reciprociteta radi, jer ima zaduženih da broje redove po štampanim medijima koliko se o kom klubu piše, moram kratko o Partizanu, našem jedinom novovekovnom šampionu. Promenljive igre predugo traju, jer i treći plej ima pravo na svojih mesec dana adaptacije. Mene više brine igra ostalih na toj poziciji, a tek sad se vidi koliko je Rašić značio, sa sposobnošću da igra na dve pozicije podjednako uspešno…

Konačno, ali ne i po važnosti, reći ću nešto i o dvojici naših odličnih trenera koji sa uspehom rade u NLB ligašima. Naime, Aleksandar Džikić je sa slovenačkom Krkom, nikako najjačim sastavom lige, u vrhu i – mislim da igraju najbolje, kad se u obzir uzme i odbrana i napad, dakle „model igre“. Sad, imam osećaj kolegijalnog zadovoljstva zbog Džileta, ali se nešto pitam, zar za njega nije bilo mesta u Srbiji, bliže kući, da isto napravi… No dobro, to su osetljive stvari, kao i nešto, za šta nemam podataka, ali mi intuicija govori. Naime, aleksandrovačka Igokea svakako je (u više pogleda) osveženje regionalne lige, stabilni su na tabeli, prva im je godina… Ali, poznavajući trenera Slobodana Klipu, nešto sumnjam da su stalne igračke promene njegova ideja, pošto sastav koji dobija ne treba puno tumbati. Pre sam mišljenja da su ljudi koji vode klub, a uz pomoć „lokalnih naučnika“, došli na ideju da Igokea već naredne sezone mora da igra Evrokup, da nije dovoljan opstanak u NLB-u, a da je za to potrebno još novca i kvalitetnijih igrača, rečju – „mi to bolje znamo od trenera, samo nemamo vremena od drugih poslova“… Sve dok se, jednog dana, neko u svom zaboravu ne doseti da ovo i nije neki uspeh, da je „Pedro“ mogao mnogo bolje…