San letnje noći

Otišli su da probaju da ispune sve iz naslova poznate predstave Vilijema Šekspira – “San letnje noći“, odnosno da se iz Rija vrate sa medaljom (pravo na Balkon), prvom olimpijskom otkad Srbija nastupa samostalno na svim takmičenjima. Probaću u nekoliko rečenica da skeniram i predvidim tok događaja u Riju. Prvo, da je Nemanja Bjelica u sastavu već sad bih navio sat za finale, jer – da se ne ponavljam – postava Teodosić, Jović, Bogdanović, Bjelica i Jokić može u kreativno-ofanzivnom delu sve, u defanzivi dosta, ali i tu je pomoć Markovića, Kalinića, Raduljice i ostalih momaka očekivana. O srebrnoj ili bronzanoj medalji odlučivaće nijanse – zdravstveni bilten, “kostur“ takmičenja od četvrtfinala, hoće li nam vrh (“trkačke“, pre svega) forme biti oko 15. avgusta i tako dalje. Saša Đorđević je postavio neke standarde ponašanja u reprezentaciji: taktičko-trenažni deo koji se samo dopunjuje i u koga se svaki novi igrač brzo uklapa, kao i u “hemiju“, ono što AĐ s pravom naziva “porodica“. Naime, odnosi igrača između sebe, a i prema ekipi ljudi koja ih uči i opslužuje, kao i prema medijima i javnosti – maksimalna je. Međutim, kad taj “porodični“ aspekt dostignu i ostati timovi (a većina, da ne kažem svi, ga imaju) – kvalitet pruženog na terenu jedini je merodavan. Komšija NJofra, koji letnjih meseci radi pod devizom “vreme kajanja je neograničeno“, dopunio je moju misao – komšo, nadam se da se neće ponoviti ona srpska – “kao pojedinci valjamo, kao kolektiv nismo ni za šta“…

Drugo, hteo sam da kažem da će SAD biti prve, da Španija ima “do pet poena“ prednost za srebrno odličje nad ostalim evropskim sastavima (Francuskom, Srbijom, Litvanijom i Hrvatskom), da se “vremešni“ Argentinci pod određenim, za njih idealnim uslovima mogu umešati u borbu za treće mesto, da Brazilci mogu da prete, ali od penjanja na tron nema ništa, dok će ostali učiti i gledati da izgube sa što manjom razlikom. Detaljnije: SAD nisu izvele najbolji sastav, ali to i jeste problem – mladi igrači olimpijsko zlato shvataju kao deo podizanja ličnog rejtinga. Argentince i Kineze u kontrolnim mečevima nisu ni osetili, jer igraju sa bukvalno dvanaest fizički dominantnih igrača, kojima za osam minuta kraće vreme trajanja meča i za pola metra bliža “trojka“ – mnogo pomažu. Naravno, sudije kriterijum određuju prema njima u svemu, pa tako i u faulovima, stepenu kontakta… Španski roster sve govori, ali prednost pravi Pau Gasol – raznovrsnošću poentiranja, pokretljivošću, kreacijom, dugim rukama u odbrani. Selekcija Francuske ima brze, skočne centre, mnogo zavisi od Diaoa, Batuma, koji može da pogodi, ali motor-pokretač su plejmejkeri – Parker, De Kolo, Ertel i Dio (dešava se neretko da igraju sa tri beka u postavi). Litvanci nisu više tim koji samo “trči i puca“, dosta polažu na odbranu, usporiće igru, probati da svedu rezultat na sedamdesetak poena. Konačno, što se evropskog dela tiče – Hrvatska ima napokon kompaktan sastav u smislu motiva, trenera vrhunskog taktičara i motivatora za ovu vrstu turnira, Hezonju i Šarića u naletu, samo je pitanje kako će nadomestiti pozicije “jedan“ i “pet“, gde moraju da posežu za alternativnim rešenjima. Najzad, Argentina je čudan spoj mladosti i (pre)iskustva Đinobilija, Noćjonija, Delfina i Skole, da utakmica traje dvadeset pet umesto četrdeset minuta – tipovao bih na njih, ovako…

Elem, “javlja mi se“ medalja, sledeće srede pokušaću da objasnim zašto kontam da su devojke milimetar bliže srebrnom odličju od momaka. Idemo na nezaobilazne domaće klupske teme, a tu je jedino šampion Srbije u fokusu. Po koja reč bude o Partizanu i Megi, ostali kao da su “mrtvi“ (i zašto jesu). U navali “moralnog relativizma“ na ovom arealu (nema ništa za šta bi svi rekli da je moralno, svako pravi ličnu “skalu morala“) moram i ja paziti šta pišem. Ali, CZ sklapa (uže posmatrano to rade “prvi čovek kluba“ i “vrabac u ruci“ – PČK i VUR) tim za F-4 u Evroligi. Stefan Jović konačno je i na papiru (na terenu je to odavno) prvi plej, ostaje da se vidi hoće li zamena za desetak minuta biti Rebić, ili će ga konačno “zaviti u crno“ sedenjem na klupi (Neša Ilić ima više skokova i sugestija igračima i sudijama od njega). Povratnik DŽenkins, popularni Đenka, pokrivaće pet šest minuta i poziciju “jedan“, ali sa njim je pitanje beka-šutera kvalitetno rešeno, iako znam da je Tarens Rinzi mogao to da obavlja nešto bolje (viši, upotrebljivije duge ruke u defanzivi, bolji u kreaciji i na skoku). Uz Lazića, Simonovića, Dangubića, Gudurića, Dobrića, Davidovca i “brdo“ sličnih igrača – spoljna pozicija je definisana. Samo nije jasno hoće li se (i zašto neće) naći mesta za Simanića i Radanova, recimo… Visoka linija ni blizu nije definisana, koliko vidim traže se starteri na pozicijama “četiri“ i “pet“. Za sad je nađen alternativni centar u liku i delu Ognjena Kuzmića, iako mislim da je Vladimir Štimac bio primenljiviji na toj poziciji. E sad, ukoliko PČK i VUR dumaju da će Nastić drugu i treću godinu moći da igra kao Bobi ili Cirbes – hmmm…

Samo još koja o komšiji NJofri, koji se za vikend primio na “pokemonmaniju“ i jurio je košarkaški nestvarna, zla bića po Beogradu. Evo njegovog zaključka: bratiću, ferceranje mobilnog bilo je nikakvo na Novom Beogradu, jako oko Kališa i hale Pionir, na putu od Saveza do Železnika se usijao aparat, a kad mi je kao nastavak puta navigator pokazao Sremsku Mitrovicu – odustao sam od traženja i uništavanja “zlih bića“, po sistemu – na psu rana, na psu i zarasla…