Savez nesloge

Prvo, odlazak Dušana Ivkovića u atinski Olimpijakos ostavlja, barem u zimskom periodu, prazno mesto selektora reprezentacije Srbije. Ne treba trošiti reči koliko smo napredovali na tom planu za poslednja dva takmičenja, koliko je bitno da je oformljen tim od dvadesetak kvalitetnih igrača, koji će iz takmičenja u takmičenje biti sve bolji, da su za nama vremena kada smo se (pomalo) stideli stalnih promena selektora i minornih rezultata, da će opet košarkaši pevati sa balkona gradske skupštine… Radi se i o tome da je Ivković duboko zaorao po basket-karcinomu (zasad benignom), od pionira na dalje, od modela treninga i same igre do organizacionih problema; od formiranja grupe mladih, veoma nadarenih trenera do istinskog interesovanja za probleme košarke van Beograda, što je jedan od vidljivijih problema. Mora se naći dogovor na obostrano zadovoljstvo, tako da trener seniora, barem u letnjem periodu, ostane gospodin Ivković, inače se vraćamo osam godina unazad, sa gorom polaznom pozicijom…

Drugo, na klupskom planu, odlazak Duška Vujoševića u večitog ruskog šampiona, tim CSKA, događaj je u nivou većih tektonskih poremećaja. Naime, beogradski Partizan (takođe večiti prvak Srbije?) – čiji je Dule idejni tvorac i izvođač svih radova – na klupskom nivou bio je jedina spona između dve reči: „košarka“ i „radost“, naročito u vreme kada se nacionalni tim bavio abrovima, plivanjem i otkazima. Odlazak dvojice velikokalibarskih trenerskih asova iz omalene Srbije svakako će ostaviti traga. Što se tiče crno-belih, po meni, povukli su jedini logičan potez i ustoličili Vladu Jovanovića na vruće mesto prvog stratega. Naime, radi se o treneru koji ima ličnost, koji nije svakodnevni, konfekcijski „kouč mlađi pripravnik“… Za to je potrebno čoveku dati vremena, ne slušati većinu zluradih, ne reagovati emotivno na prvi poraz (kao prošle subote od Budućnosti, recimo). Konačno, oformiti mu jači sastav od postojećeg (možda popuniti pozicije „jedan“ i „četiri“), dozvoliti da radi bez stresa. I, uvek imati na umu da je najveća pobeda Partizanovog sistema bila kada je, u jednom od megakriznih trenutaka, pre recimo šest sezona, uprava stala iza Vujoševića i ostavila ga da završi započeto…

Treći „problem“, ali prvi po akutnosti, dužini trajanja i važnosti, naravno i mogućim negativnim posledicama po našu košarku, svakako je bliski raspad sistema zvanog Košarkaški savez Srbije. Da ostavimo po strani besparicu, višak zaposlenih, eventualni (ne)rad, ali ne i loše odnose, ulazak u lige bez komesara i milion tekućih problema (ono, beše, već smo trebali da imamo profesionalnu ligu Srbije?), za koje će i neke inspekcije odgovornije od tržišnih imati dobro da zavrnu rukave… Tu je najbitniji momenat ove kolumne: naći čoveka koji će moći da se nosi sa tonama „prljavog veša“ i sve, relativno brzo, da dovede u red. Ja nemam ideju ko bi to mogao da bude, sigurno da ima sposobnih ljudi, a vi?

No dobro, da se okrenem malo samoj košarci, onim akterima koji su u samom središtu, epicentru događanja. Počela je svoju desetu sezonu kontroverzna NLB liga, koja, uprkos različitim mišljenjima, pokazuje da jača iz godine u godinu. Ne trenutno na igračkom (Mekejleb, Gordon, Marić, Roberts, Bećirović, Bjelica, Volš, Rašić, Raduljica…) ili trenerskom (Vujošević, Perasović…) planu, ali će se to do završnice dobrano popuniti kvalitetom. Čini se da će, posle četiri godine, neizvesnost za prvaka dostići tačku kulminacije, jer ima šest-sedam potpuno izjednačenih timova… Od naših, Partizan svakako ostaje u najužem krugu za peti prsten, ali mnogo zavisi od (ne)pogođenih, ali neophodnih, pojačanja. Šanse Hemofarma da dođe do svoje druge, bilo koje titule od četiri takmičenja u kojima nastupaju, nešto su veće nego proteklih sezona. Imaju dobar sastav, solidnu trpeljivost za trenere, kontinuitet u radu, finansijsku stabilnost, što je velika i primarna boljka ostalih na Jadranu. Šteta za propuštenom šansom za učešćem u Evroligi, ponovo su zicer dobijenu pešačku završnicu izgubili od Albe, što im se ne dešava prvi put i što bi već trebalo da izađe iz domena „dečijih bolesti“ (ko je još te bolesti preležao dva-tri puta?)… Kragujevački Radnički, bolje rečeno Miroslav Nikolić, očigledno da je bio dobar polaznik nekog mađioničarskog kursa (smer Hudini i dugovečno izdržavanje pod vodom bez vazduha, odnosno para), jer je opet sastavio dobar tim, jer će nanovo hala Jezero ključati, a protivnici jako, jako retko odnositi bodove… Konačno, Crvena zvezda nas je, po ko zna koji put, više zabavljala van sezone nego na terenu, tako da neću puno pisati, dok ne vidim rezultate. Samo im želim jedno, a ja sam malobrojan u dobronamernosti, da steknu neki novi nadimak, da stari ne pominjem…

Srećno svima.