Seljosteron

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Osim mega-pauze, izabranicima Dejana Milojevića na ruku nisu išli ni drugi detalji: petorica povređenih igrača, što utiče na napad (svega 49 datih poena u Sremskoj Mitrovici), a još više na odbranu sa mnogo trčanja, udvajanja, energije. U odsustvu bitnih pojedinaca (Jaramaz, Luvavu, Kaba…) kouč nije mogao pripremiti nikakve inovacije i specijale, koji su potrebni kao osveženje u finalnim serijama, posebno što je osnovna igra Mega Leksa dobro iskautirana, sa viđenim ''slabostima'': Cirbes lako igra sa fizički slabijim centrima od sebe, punjenje reketa i udvajanje ''ulevo'', posebno sa prvog pasa, ostavlja puno prostora za šut iz oba kornera, za skok u napadu ''iz zaleta'', u skraćenoj rotaciji mora se više igrati ''zona'' i tako dalje. Mada, da budem jasan, prevaga crveno-belih svakako je igrački kvalitet i – dvadeset sedam odigranih utakmica u Evroligi! Osim toga, posle (ne)očekivanog pada forme pred kraj ligaškog dela i (delimično) četvrtfinalnih duela sa moskovskim CSKA, Zvezda je u dizanju individualnog, samim tim i ekipnog potencijala, pa se drugačiji ishod nije ni očekivao…

Biće još prilika za pozitivnu analizu igre CZ (posle finalne serije Superlige, recimo), ja bih se u kolumnici zadržao i još koju reč prozborio o Mega Leksu kao klubu, manje o ljudima koji ga vode. Naime, do sada su odigrana četiri finala na ovim, šire gledano balkanskim prostorima i kuriozitet prvog reda je da je u sva četiri – igrala odgovarajuća selekcija Mege. U februaru je (naravno u Nišu) završen Kup ''Radivoja Koraća'', a u finalu su seniori Mega Leksa došli do svog prvog trofeja – savladan je Partizan (85:80). U aprilu su se na nivou Srbije ogledali najbolji u konkurenciji pionira i kadeta. U najmlađem uzrastu slavio je Partizan, pobedom u finalu nad, pogađate, Megom, a zatim je u klasi do šesnaest godina sastav Mege izdominirao, a do zlatne kolajne momci su došli trijumfom nad Crvenom zvezdom (velikih 77:59). Pretpostavljam da niska uspeha osvajanjem drugog mesta (sa pozicije ''četiri'' posle dvadeset šest mečeva) u regionalnom ''tapkanju lopte'' – nije završena, jer treba da se pronađe pobednik posle finala juniorskog i seniorskog prvenstva Srbije, ma šta to značilo i kako opskurno zvučalo. Ne treba zanemariti ni činjenicu da su juniori ML, po prvi put, izborili pravo da igraju u Berlinu nezvanično evropsko prvenstvo, zajedno sa Zvezdom i još šest jakih stranih sastava. Nije isključeno, a to bi puno značilo domaćem basketu, da se u borbi za zlato sastanu dva naša tima…

Do naredne kolumnice počeće i domaća Superliga, na koju smo svi zaboravili, kao na dugo čekanu, ocvalu mladu – Partizan i Metalac vredno se spremaju puna dva meseca, a FMP, Borac, Konstantin i Tamiš bezmalo mesec i po dana. Da ne raspirujem vatru da će se igrati u dve grupe (po šest, umesto očekivanih četrnaest kola), po sistemu koji ne može biti brži (jedino da se pleše svaki dan). Novina je da se doigrava i za treće mesto (valjda na tri pobede), tako da će biti prilično mečeva koji neće preterano interesovati ni igrače, a nekmoli publiku… Dobro, svakog čuda tri dana dosta – da ponovim da se nadam boljitku basketa na ovom arealu, posebno posle poslednjih, ohrabrujućih vesti da se ABA može i rasformirati na šest delova…

Mada, što kaže komšija NJofra (koji oko Vaskrsa dela pod devizom ''badava je dobro seme, ako je rđavo oranje'', odnosno – ''šta mi dođe pašenog od strica''), ponovo zagonetno – ''komšo, teško će to ići sve dok imamo – a imamo ohoho – viška PATULJAKA U MAGLI i hormona zvanog SELJOSTERON''! Dugo sam se nadgornjavao sa NJofrom da mi pobliže objasni oba pojma, pristao je tek kad sam platio gajbu piva. Prevedeno na naški – ''patuljci u magli'' su svi likovi koji su maleni karakterom, smislom za opšte, koji manjak inteligencije dopunjuju viškom agresije, čija sujeta nema ni nebeskih granica, a pohlepa i želja za slavom i novcem (''sve, odmah, samo meni'') u prvom narednom izdanju ulaze u ''Ginisovu knjigu rekorda''. E sad, naš problem je što ih imamo u svakoj oblasti za izvoz, a u košarci na kub, pošto basket privlači kao magnet upravo takve, izvitoperene likove…

NJofra za ''seljosteron'' kaže da je hormon balkanskog genetskog porekla, da je u Srbijici posebno izražen, u basketu jaaako poslednjih petnaestak godina, a zajedno smo došli do niza (ne)popularnih primera njegovog dejstva, kao:

– ako se konstatuje da je Dejan Bodiroga ''tapkao loptu'', šta li smo nas milion ostalih radili za poslednjih sedamdeset godina – da nismo igrali košarku?

– ako grupa (organizovanih?) navijača crveno-belih na nedavnoj evroligaškoj utakmici u Vršcu sa turskim Efesom, sedi iza klupe kouča, trofejnog Dušana Ivkovića i najstrašnije ga vređa – postavlja se samo pitanje ko im je nabavio ''seljosteron'' u ogromnim količinama po popularnoj ceni, ''za dž''?

– ako Zoran Slavnić, čuveni Mokano, nije pozvan na proslavu Crvene zvezde kao glavni arhitekta iste – ko to zaslužuje pozivnicu i kakva je to žurka?

– ako Zoran Savić ''nije nikakva legenda nego običan mešetar'', ako se od verbalnih napada ne može odbraniti ni Bora Stanković, ako smo naterali Željka Obradovića da bukvalno plače pred kamerom, ako se dvojica košarkaških uposlenika dve godine prepucavaju po medijima ispod nivoa ''farme'', ako mi, a ne Amerikanci, tražimo mane Kobi Brajantu, ako… – šta je to nego višak ''seljosterona''? Samo, problem je u tome što protivlek još niko nije pronašao, ili se barem ne hvali da jeste…