Sezonci na klupama

To što će izlaziti u elektronskom izdanju ili kao nedeljnik – okači mačku o rep, nije to to, danas u elektronskom izdanju izviruje svašta, od recepata za šuljeve nerotkinja do saveta kako sa taštom biti dobar (NJofra – “mada nigde ne piše – zašto sa njom biti okej“).  

Neću lamentirati da je za mnoge, pa i moju basket generaciju “Sport“ bio jedini izvor podataka i vidikovac, ali ovakav ishod je očekivan, od momenta kada sam saznao ko ga je “kupio“ u privatizaciji, iz koje branše. Detalje mi je pojasnio komšija u paviljonima, fudbalski znalac, bucmasti novinar (veliki fan Crvene zvezde) pre dva leta i jasno je bilo da će sve završiti u smrdljivom jendeku. Ići ću na sahranu “Sporta“, dovoljno od mene…

Ovih dana navršava se dvadeset godina izlaženja esnafskog časopisa “Trener“, pa sam u redovnoj kolumni analizirao značaj, uticaj košarkaških kouča nekad i sad. Prvo, ovaj časopis, jedinstven u Evropi po trajanju, približio se stotom broju, ima svoje probleme, ali sam siguran da njegovo postojanje nije dovedeno u pitanje. Drugo, naveo sam ono što svi znamo – da se reč trener nekada izgovarala i pisala sa velikim “t“, a da je danas i ta profesija svedena na sezonski posao, kao moler ili berač voća u Grockoj u letnjem, a “čuvar plaže u zimskom periodu“. Tekst sam poslao na više adresa, pa i jednom od doajena, svom prvom učitelju košarke. Složio se sa većinom konstatacija i dodao koju rečenicu: “Izgubili smo entuzijazam i ljubav, a na tome smo mi starci gradili svoje karijere. Imali smo veća muda, bili tvrdoglaviji i nezavisniji i tako pokazali da znamo da su treneri drugi faktor rezultata, odmah iza igrača. Dalje, nisu mogli – kao danas .- da nas vode ni funkcioneri ni menadžeri, jer su prvi uvek bili tek peti faktor rezultata, a menadžeri tada nisu ni postojali kao bitan činilac. Zaključak: mi smo u naše vreme bili cenjeniji sa našim stavovima, samim tim poštovaniji od svih košarkaških uposlenika“…

Dakle, tužnjikav položaj trenera u Srbiji izazvao me je da nedavno u Kraljevu, sa ser Entoni Ćopkinsom i omalenim Limom Pereirom, razmotrim i položaj igrača. Matematički rečeno – igrač u Košarkaškoj ligi Srbije teško dobija mnogo više od pedeset hiljada dinara mesečno, pa puta osam meseci. Kad se sve sabere i podeli sa dvanaest – dođe se do 33.000 dinara prosečno, uz nekoliko dilema. Da li će (i zašto neće) dobiti svih osam obećanih stipendija, kome još ide staž i sva osiguranja (i zašto nikome), šta da radi ako se teže povredi i tako dalje. Igrač je sveden na nivo radnika u trafici – samo što košarku može kvalitetno da igra desetak sezona, a ne do šezdeset pete godine života i slično. Pa se posle (ipak sa razlogom) čudimo zašto “radi“ kladionica, otkud čudni rezultati, prevare na sve strane…

Nije zgoreg o položaju igrača i trenera razmisliti detaljnije, a to može biti i krucijalni zadatak za novog predsednika Košarkaškog saveza Srbije, čije imenovanje se očekuje 15. decembra, koliko vidim. Predviđam i tu, po tradiciji, tešku i “prljavu“ izbornu kampanju, iako mi pojedinci šapuću da će to sigurno biti Predrag Danilović (NJofra – “otkud Saša od Predrag?“). Videćemo, teoretski mogu biti četiri kandidata (ja sam čuo barem za šestoricu), svaki predlaže svoja četiri potpredsednika, za novog prezidenta neophodno je sedam glasova članova Skupštine (da li će u ovom slučaju lepo i gordo, ili žalosno i opasno biti “drug član“?). Jedno sam ubeđen – ovaj izbor daće mi više materijala nego što u kolumnicu može da stane…

Dolazimo i do same igre, prva startuje najsmešnija ligica, a to je barem poslednjih šest godina ABA na(d)metanje. Gledao sam nedavno u Čačku četiri učesnika – barski Mornar, Igokeu, FMP i Mega Leks i nisam ubeđen da će kvalitet biti iznad prošlogodišnjeg. Ako se pogledaju ostali sastavi, zaključak bi bio: za nijansu slabija liga, ponovo u fokusu Crvena zvezda, Cedevita, Budućnost, Mega i Partizan – ali ne umem plasman da predvidim. Stoga me i čude neke izjave, recimo kouča srpskog šampiona, popularnog VUR-a (od nerazjašnjene dileme da li je bolje vrabac u ruci ili golub na grani) – “ABA liga je prioritet, ona će biti mnogo jača nego prošle godine, sa više ekipa koje mogu da se bore za vrh“. Da, jedino ako se Olimpija, Cibona, Zadar, oba skopska tima ne budu borila za šampionski prsten. Drugo me muči – znači li to da su svi u CZ shvatili da od Evrolige “nema hleba“ (četvrtfinale, pa F4) pa shodno tome ne koriste mršavu kasicu, ili će “prava“ pojačanja stići oko nove godine, pošto se klub ratosilja “oslabljenja“, ili je neki novi scenario u pitanju, a na to mi najviše smrducka…

Dakle, basket sezona na Balkanu kreće uz zaklinjanja – ili “majke mi“, ili “časna Titova pionirska reč“ – i obećanja u regularnost, kvalitet, moral i slično. Problem sa pomenute dve zakletve svodi se na isto – glavni kreatori ovog košarkaškog trgovanja imaju previše godina, samim tim su im i časne majke uglavnom upokojene, pa zakletva ne važi. Kao ni druga od 1980. godine, a ta nam inače i nije donela očekivanu životnu radost, posebno ne jer pionira na regionu nema. Za kraj NJofra, koji ozbiljno poboljeva od jetre, očekivano – “nikad se ne kuni u majku i oca“…