Šlepovanje polovnjaka

Gubimo preostalo životno vreme i razglabamo o sportu, materijala ima na pretek. Njofra cevči pivo na ''crtu'', meni je zbog gihta alkohol strogo zabranjen, ali nam je košarka večita spona. Njofra ove nedelje ima suptilnu radnu devizu – ''pas je čovekov najbolji prijatelj, jer krava ne ume lepo da se ponaša u kući'', dok je moja za nijansu maglovitija – ''pojedinci ostavljaju nešto iza sebe jedino kad čučnu''! Ipak, pobednik logike svakako je Dživdžan, naš omaleni drug, koji je prethodnih desetak godina bio ''poslovno odsutan'' (čitaj – u nekom evropskom mardelju zbog ''šane''), dok se naglas pita zašto samo njega puštaju bez karte na ''Šou nakaza''?

Dobro, da uozbiljim stvar, barem što se basketa tiče. Dovoljno dugo čukam kolumnice, tako da unapred osetim kad će se neko naći ''pogođen'', zvati urednike i objašnjavati zašto treba da me ''ukinu'', kao posle onog ''basket-sna dva na dva'', recimo. E, mislim da će dušebrižnici ''srpske košarke u komi'' – upravo posle ovog pisanija dići galamu. Ako su na moru, ako su se oglušili o ''preporuku'' da letuju u Srbiji – imaju ažurne tastere, podguzne muve, tarzančiće koje će ih informisati. Naime, na sveže okončanom svetskom prvenstvu momaka do 19 godina u Grčkoj, naša selekcija zauzela je deveto mesto, pobedom u poslednjim sekundama nad Argentinom. Sad, dumam dalje, to nikakav problem za razvoj naših dečaka ne mora biti (Marinković, Aranitović, Peno, Simanić, dvojica Đokovića…), jer se sećam i slučajeva da selekcija osvoji koju od medalja, ali da niko ne postane istinski as. Ovim momcima najvažnije je da igraju naredne dve sezone, a tu i jeste ''kvaka 22''…

Naime, svetski prvak je repa SAD, savladavši u produžetku Hrvatsku (79:71), koja je na četiri sekunde do kraja regularnog dela imala dva slobodna bacanja za zlatnu medalju. Treće i četvrto mesto zauzeli su, takođe, evropski sastavi – Turska i Grčka. Pokazalo se da je reprezentacija naših suseda daleko najtalentovanija, odnosno sa najvećim potencijalom. Istakli su se Slavica, Arapović, Zubac, Božić, poslednjih par utakmica nije igrao Žižić, ako se tome doda povređeni Mazalin i ''riplijevski'' odsutan (slučaj ''patike''), možda i najbolji – Bender, jasno je jedno: Hrvatska će narednih desetak godina, na bilo kom reprezentativnom košarkaškom takmičenju, biti na ili blizu trona. Tu mislim i na ''pomoć'' Hezonje, Bogdanovića, Šarića… Dakle, da poentiram pitanjem – kako su susedi na polju mladih pretekli i nas, a poređenja su moguća, jer: ista (ABA) liga nam je primarna, besparica je preslikana, obe države su sa bogatom tradicijom, areal talenata je gotovo identičan, treneri odlični, iz iste škole, u ''modelu igre'' nema većih filozofskih odstupanja…

Odgovor je LAKO, jer su sva tri hrvatska predstavnika u Jadranskoj (Cedevita, Cibona i Zadar) iskoristila ovo ''nametnuto'' takmičenje za razigravanje svojih dečaka (dvadesetak prezimena od 16 do 20 godina je u rosterima, uporedite sa naša četiri sastava); minimalno stranih igrača (dvojica-trojica, ako u ''strance'' brojimo i Gordića, naspram sedam-osam u tri srpska kluba); tvorac i prvi trener ''svetski srebrnih'' je Ante Nazor, koji je ujedno i kouč Zadra (kod nas je sve ređi slučaj da iskusniji seniorski učitelji rade sa mlađim reprezentativnim timovima); nalazim, posledično, da se i hrvatski Savez vidno više udubio u materiju od našeg, koji je i dalje na nivou prioriteta oba seniorska sastava, plus ''skriveno'' favorizovanje ''večitih'' (recimo, dok je Žarko Varajić brinuo o ''mladeži'' – to su bile četiri prelepe godine, lako smo se odrekli njega, još lakše Dejana Bodiroge); uz tu politiku – a mnogo manje novca za ''skupa pojačanja'' – rezultat je jako sličan: Cedevita i Crvena zvezda igraju Evroligu, ostali ''ispred zgrade'', ali su oni reprezentativni potencijal digli do maksimuma… Naravno, sledećom rečenicom rizikujem da me ''moćnici'' optuže za ''basket nacionalizam'', ali – pretrpeću i to, pošto sam već ionako solidno premazan fekalijama. Naime, poštujem što su seniorsko ime i prezime u Srbiji sticali Vesterman, Lovernj, Bertans, Dalo, što će to isto narednih sezona u Megi probati da urade dvojica mladih Francuza, ali…

A da, znam da sam medijski hteo još jednu temicu da obradim. Naime, Njofra, Dživi i ja nismo bili na dvadesetogodišnjici proslave evropskog zlata iz nezaboravne atinske 1995. godine. Vidim, što samo govori o ''ovdašnjim naravima'', da su (osim nas trojice ''paviljonaca'') objektivno bili odsutni – Dejan Bodiroga, Zoran Savić, Vlade Divac i najtrofejniji evropski trener (do sad i minimum narednih pola veka) Željko Obradović, dakle – cirka pedeset odsto ''bitnih'' likova. Sad, da ne ulazim preduboko u mozak čitalaca – mislite li da ovaj pasus pisanija (i zašto se varate) nema debele veze sa prethodnom temom? Hmmmm… Za kraj vedro: na top listi prvo mesto (dvaput!) zauzeo je Vrabac, još jednom ingenioznom konstatacijom; ''komšo, jedini koji ima veća usta od Mika Džegera je onaj čiča što peva u Stonsima''…