Sličnosti i razlike

Evo redosleda poteza koji nije dobar: iz kluba obelodane da je cilj učešće na F-4, što je neozbiljno pre realizacije finansija, adekvatnog trenerskog i igračkog kadra, posebno ako ne znaš u kom sastavu će igrati Fener, CSKA, Real…

Prošli vikend skočio sam do dvorane u Šumicama, na događaj zvani Košarkaška klinika Beograd (hteo je da se ubaci na eminentni skup i NJofra Paviljonski, nisam mu dozvolio, mada – kad bolje pogledam – mogao je ladno da prođe), koja je već sedamnaest godina praznik košarke, ukras Beograda i Srbije: gotovo da nema trofejnijeg kouča u Evropi koji nije bio gost i predavač na ovom skupu, što važi i za američke trenere, dovoljno je pomenuti legendarnog Grega Popovića. Shodno rejtingu, ovaj seminar i kao posmatrače okuplja ne samo naše i trenere iz regiona, već mnogo šire. Teme su, osim tehnike i taktike basketa, obuhvatnije – fizička i psihološka priprema, skauting, statistika, suđenje i sve što ima dodira sa ovom igrom. U subotu sam pažljivo, primera radi, pratio predavanje američkog kouča Denisa Feltona i shvatio zašto su oni nedostižni u ovom sportu. Prvo, iza svakog njihovog kouča stoji Amerika, gde god pošao i šta god radio. Drugo, bilo koji njihov trener slično će pričati na zadatu temu – ista metodika, principi, konstantna korekcija, odlična demonstracija, bez mnogo filozofiranja, uz ličnu dozu gde to tema dozvoljava. Treće, najvažnije, to je stoga jer je u SAD 1891. godine “izmišljena“ košarka, jer je stvoren SISTEM u svakom segmentu, koji se prati od srednjoškolskog do NBA nadmetanja, a koji svi “slepo“ poštuju. Četvrto, posledično, ovakav način obuke – ne dozvoljava slabijim igračima (trenerima, funkcionerima…) da prođu u viši rang od zasluženog, ali ne može ni da se desi da se propusti bilo koji talenat. Razmislite o odnosu srpske košarke i poslednje rečenice…

NJP inače ovih dana preferira izrekama o babama (“jedna baba stenje, druga kamenje“, ili – “iza svakog uspešnog vegana stoji razočarana baba“), a nije hteo da komentariše drugi segment kolumnice, valjda zbog Zvezde. Naime, u naredne dve godine Srbija će biti domaćin značajnih košarkaških događaja – F-4 završnice Evrolige i prvenstva Evrope u rangu košarkašica. Godine 2018. u Beogradu se igra fajnal-for najjačeg klupskog nadmetanja Starog kontinenta (NJP – “evropske NBA u pokušaju, za sada pobačaju“), a evo mog promišljanja na tu temu: organizacija manifestacije dobijena je, pored ostalog, dobrim prezentovanjem Srbije i Beograda u poslednjih petnaestak leta od strane dva tima – Partizana i Crvene zvezde – i shodno tome organizator se mora ponašati; predstavnik na parketu je Crvena zvezda, koja ne sme da napravi neke greške, a vidim da se već projavljuju fobije. Najgore je ako neko u CZ pomisli da oni “moraju“ biti među četiri tima učesnika, napnu se preko gubera. Evo redosleda poteza koji nije dobar: iz kluba obelodane da je cilj učešće na F-4, što je neozbiljno pre realizacije finansija, adekvatnog trenerskog i igračkog kadra, posebno ako ne znaš u kom sastavu će igrati Fener, CSKA, Real (i još četiri španska tima), Olimpijakos, PAO, Efes, hoće li se baš sad probuditi iz dubokog sna Makabi, možda Brose ne pogubi sve završnice i slično. Nije uvek sve ni u parama, na basket pijaci, shodno rejtingu, Zvezda je u drugoj grupi, prvo igrače biraju “giganti“. Hoću da kažem, očekivano je da neki vrsni igrač i pored veće evro ponude našeg šampiona – ode u CSKA za nešto manje novca, razumemo se. Poruka “gazdama“ Zvezde – pamet u glavu i dupe uza zid, možda pre obrnutim redosledom…

Učešće naših devojaka na Evropskom prvenstvu u Češkoj završeno je neuspehom, osim ako neko misli da je plasman od devetog do dvanaestog mesta adekvatan evropskim šampionkama. Lepo bi bilo da su, pored niza objektivnih problema, košarkašice zauzele, recimo, šesto mesto koje donosi učešće na Svetskom prvenstvu /kupu 2018. Šta je tu je, sad je “lako“ biti pametan i pričati o povredama (donetim i stečenim), pripremama koje u svim (muškim i ženskim) repama treba da budu oporavak, odmor više nego zamor, mudrom korišćenju male energije povređenih igračica, upotrebi mladih snaga za alternativne, presing odbrane i slično… No, tandem Joković – Danilović javio nam je prelepu vest – Srbija i Letonija organizovaće za dve godine naredno takmičenje najboljih evropskih reprezentacija, s tim što će se završni deo igrati u Beogradu. Dve kvalifikacione grupe pripašće, ako je verovati medijima, Nišu i Zrenjaninu, što je svakako korak napred za basket dama. Evo mog dumanja, možda i pogrešnog. Prvo, ne treba zaboraviti Marinu Maljković i, posebno, Dragana Đilasa, odnosno njihove zasluge za domaćinstvo damskog EP. Drugo, pod hitno postaviti selektora, da bi isti imao dve godine za svoj rad. Treće, nejasno mi je zašto je Stevan Karadžić biran samo na tri meseca, pretpostavljam

da je on tako tražio, u svojoj dilemi muška ili ženska košarka. Treće, naredna godina je “prazna“ što se tiče reprezentativki, tako da se dobro mora osmisliti plan i program, pogotovo ko ostaje, koja mesta popuniti mlađim devojkama i slično. Četvrto, ne slažem se sa tezom koja se pojavila u medijima da nemamo adekvatne selektore, odnosno – ili Marina, ili Steva, ili stranac. Nisam baš u problematici, znam da imamo barem dvojicu kouča, klupskih prvaka Evrope, bivše selektore u snazi, nekoliko imena koja se “važe“ u svetu ženskog basketa. Ne treba potcenjivati srpske trenere u bilo kojoj kategoriji, ni u klikerima, da ne apsolviram. Na kraju, ima selekcija koje su probale sa strancem, pa i nije baš najbolje završilo. Peto, pošto je Stevan Karadžić već u materiji, što bi se reklo – neka nastavi započeto. Pozdrav, samo veselo, uz devizu – “idu dve puške ulicom i pucaju od smeha“…