Slobodni pad

Odgovaram da notiram samo košarkaški kvalitetne, ili budalaste pojave, kojih na arealu Balkana (sa epicentrom u Srbiji) ima za izvoz. Elem, ABA ligeštul (“stolica za ležanje i odmaranje“) nema ništa sa kvalitetom, ispunjava drugi uslov, a pošto se radi o polufinalu u kome nastupaju dva naša klubića, Zvezdica i Partizančić – dužnost mi je obratiti pažnju na ovo loptanje, koje tu i tamo liči na basket. Prvo, ABAL je od 2001. godine imao sledeći, retrogradni put: pokupio je najbolje timove iz šest kvalitetnih nacionalnih liga, iscrpeo sve resurse dostižući svoj vrhunac između 2004. i 2009. godine (kada su srpski klubovi, pre svih Partizan, FMP i Hemofarm bili na vrhuncu), zatim ušao u fazu dematerijalizacije, da bi se danas našao u slobodnom padu ka poslednjem krugu pakla. Preciznije, zarad interesa grupe ljudi demontirano je šest nacionalnih takmičenja, dvadesetak klubova, obratiti pažnju na stanje negdašnjih klupskih prvaka Evrope – Bosne, Cibone, Jugoplastike i Partizana, da ne spominjem “pokojnu“ Olimpiju, koja je svoj vrhunac dostigla osvajanjem Kupa kupova. Drugo, umesto tri garantovana učesnika Evrolige došli smo do jednog (a i to mesto “visi“ kao Pedro). Treće, negda po kvalitetu druga, treća liga u Evropi pada na n-to mesto, iza španske, turske, VTB, grčke, nemačke, francuske, čak i italijanske, a biće još po koje lige. Peto, podvučeno – nije sadašnje stanje KLS-a (samim tim i domaćih klubova), na primer, uzrok sam sebi, već posledica ABAL i “privatne“ Košarkaške lige Srbije, koja je nastala, ako me pamet služi, 2006. godine. Dakle, samo za priglupe je argument kako su sada naši ABAL timovi mnogo jači od Vršca, Dinamika, Borca ili Spartaka, treba krenuti od stanja i kvaliteta klubova od 2001. do 2004. godine pa videti šta je uzrok, a šta posledica. Ili obrnuto – za samo četiri godine, jedan olimpijski ciklus, po ukopu/kreminjanju Jadranske – nacionalna takmičenja postigla bi zavidan nivo što se tiče kvaliteta, gledanosti, sponzora…

Na kraju, Svetislav Pešić lepo je objasnio šta je starije i važnije. Odmah posle njegovog itervjua, oglasio se prvi čovek Evrolige, Đordi Bertomeu, sa kontra tezom: “Premalo je utakmica u Evroligi, radimo na tome da Ligu proširimo na 18, potom 20 učesnika…“ Pitam se ko je ovde lud (NJP – “ti komšo“), jer će tim sa 20 takmaca koji pobedi u finalu igrati 44 meča od polovine oktobra do polovine maja. A gde su domaće, ABA lige, kupovi i ostale potrepštine. Dva su rešenja, ili da se godina proširi na 465 dana, ili da se sve ostalo pogasi, “nacionalno“ pre svega. Opet dođemo na isto – interesna grupa ljudi, sa džak-džepovima, igra po scenariju čuvenog kaubojca – “Ubi’ sve i vrati se sam“… Odnosno, za dve godine će, pored Spanulisa i Jovića, u produžetku klupa u civilu sedeti obe startne postave Crvene zvezde i Olimpijakosa, a za crveno-bele počinju – Volters, Dobrić, Simanić, NN lice i Tompson. Predlažem da i himna Evrolige dobije tekst (da Ante Tomić ima šta da sluša), evo NJofrinog predloga: “Sve ću kleti/ mog švalera neću/ što bi’ klela/ kad sam ga volela.“

Prvi polufinalni mečevi ABAL nisu doneli ništa novo, sve je očekivano. Prvo je Cedevita kao domaćin savladala Partizan lakše nego što krajnji rezultat govori (83:76), pa se poteglo pitanje voajerisanja treninga, kao da ima šta da se sakrije! Nalazim da je tu situacija jasna (osim oko “salmonelisanja“) – posle 15. februara tim Aleksandra DŽikića izbačen je iz koloseka do naše Superlige, teško će proći u finale, a nešto lakše će pobediti Cedevitu u Beogradu (skup, ali mekušan, bledunjav tim, sa mnogo oscilacija, ti im zadaš agresivni “tvist“, oni pređu da igraju “ležeći tango“) – 2-1 za “vitamince“… Drugo polufinale (mojoj sreći nigde kraja kad sam video da RTS 3 direktno prenosi meč i čuo umilni glas Šarenog) između Zvezde i Budućnosti takođe je pripalo domaćem timu (82:67), a nalazim da će tu biti 2-0 za CZ, iz nekoliko razloga: bolji i motivisaniji tim, kome uz (pre)gust raspored nije potrebna treća utakmica; ne verujem da svi momci iz Budućnosti baš vole da igraju dalje, pre mi liče na poluzainteresovanu grupicu basketaša, koja je gro posla završila kad je mladi kouč Vlada Šćepanović “motivisan“ da podnese ostavku. Grčki trener Zuros se mnogo više nervira, skače i trči uz klupu nego pojedinci. On nacrta akciju sa par blokada, uđe Vilijams, udribla u kompletnu odbranu i baci “bidermajer pas“ u aut…

Dakle, nalazim da će CZ i naredne sezone, sasvim zasluženo, plesati u Evroligi. Samo još koja reč o neigranju Stefana Jovića, o čemu sam davno pisao. On tu povredu leđa vuče još dok je bio u Kraljevu, stoga mu se mora kontrolisati (ne)potrebna minutaža. Jednostavnije, nisam srećan kada ga vidim u igri na četvrtfinalu KRK u Nišu, pri prednosti od četrdesetak razlike za crveno-bele protiv Vršca. Drugo, dečko je na vrhuncu karijere, ima dvadeset sedam leta, pretpostavljam da bi neki evropski klubovi platiti za njega i trostruku cenu, ko zna šta će biti za godinu, dve. Odnosno, ne razumem NJofru Paviljonskog kad je rekao – “na leđa je najdelotvornije priviti obloge Kravlji jezik, tip-500, deluju“…