Smislićemo nešto usput

Neko je smislio da kazni igrače dan pred ultra važan meč sa Igokeom, što je budalaština bez presedana. Prvo, ne radi se to pre, nego posle meča, drugo zašto ih kažnjavati kad nemaju kvalitet, oni se „bore“ maksimalno, ali to nije dovoljno ni u boksu, kamo li u basketu. Da li je neko pomislio da ih nagradi kada su pobedili Budućnost, odnosno voleo bih da mi iko objasni u čemu je igračko-trenerska prednost crno-belih nad, na primer, Igokeom, MZT-om, Metalcem, Krkom, Olimpijom, Cibonom… Kevin DŽons bi da ode, uprava bi da mu ne da, Danilo Anđušić bi isto, niko ga ne zadržava i slično. Zatim, Petar Božić ostaje (do praznika po kome je dobio prezime?), ali se zucka da ima još jednu šansu, da pobedi Sutjesku u Nikšiću. Ovo u mojoj logici (trenera koji je osetio šta je „otkaz“) znači – „umrlica“ je sveže štampana, samo će datum neko (zna se i ko, kao i prethodnih decenija „starac Fočo od stotinu ljeta“) ispisati (svoje)ručno. Elem, što se Partizana tiče, bojim se da će na kraju sezone biti – druga za redom izgubljena godina u smislu organizacije i jasnog plana, bez okosnice tima, finansija, sloge, moćnih kadrova na svim nivoima. Ali, o tome se razmišlja kad si na vrhuncu, ne na dnu, ili što reče komšija Njofra, bojim se da delaju pod sloganom „smislićemo nešto usput“…

Pomenuti Njofra (ima novu frizuru na razdeljak, takozvanu „mojsijevku“, a radi pod devizom „nema gazde bez duboke brazde“) oplakuje crno-bele, ali evidentni uspeh Crvene zvezde umanjuje standardnim floskulama imaju para k'o krivih drva, svi im obilato pomažu, doveli deset novih igrača… E, tu sam te čekao bratiću (kažem ja njemu), pa elaboriram: imaju parica zato što su čuvarni, štediše, ne rasipaju. Evo, Markus Vilijams je došao i otišao na obostrano zadovoljstvo (uz folk pesmicu „Devetnaest dana na mom srcu leži rana“, ne znam ko peva, nije Ljuba Aličić), a uštedica je oko stotkice, garantovano. Tompson je (konačno, fizički) odlepršao, Mekel raducka kao turistički vodič, Nastić ima epizodne filmske uloge (baba u šaragama autobusa u kultnom Šijanovom filmu „Ko to tamo peva“) – svuda se malo štrpne, pa se ima, steže se kaiš…

U redu, moram da uozbiljim i sebe i tekst ako mislim da izbegnem „otkaz“ od strane jednog od većinskih vlasnika srpske košarke. Počinje drugi krug Evrolige, Crvena zvezda je u grupi gde objektivno ne treba da se oseća inferiorno, naprotiv, barem kada pričamo o trećem i četvrtom mestu. Uspostavljen je skladan ritam ekipe na svim nivoima (podeljene i prihvaćene „uloge“, shodno tome i minutaža; „hemija“ i pozitivna energija na maksimumu; rezultat odličan; kvalitet i samopouzdanje rastu od individualnog ka timskom…), a želja (svih?) je bila ta se postojeće ojača angažovanjem dvojice igrača na spoljnim pozicijama – mlađanog kreatora Vase Micića i iskusnog poentera Tarensa Kinsija.

E sad, to ne bih bio ja ako ne produbim analitiku. Znam da ponekad, mada izgleda na prvi pogled tupavo, višak dobrih igrača stvara problem više nego manjak! Konkretno, obojica su dovedena da igraju, ne da sede na klupici-stolici, što znači da se četrdesetak minuta „mora“ naći nauštrb Jovića, Rebića, Lazića, Gudurića, Dangubića i Simonovića… Stefan Jović je trenutno najbolji igrač srpskih klubova, Gudurić u naletu, treba mu povećati a ne smanjiti minutažu, Lazić je neprikosnoven u defanzivi tipa „uhapsi protivničkog pleja“, tako da se može desiti da Rebić ponovo ode na nekadašnju, „nultu“ minutažu, da Simonović uđe da pogodi trojku („džoker“), a da Dangubić startuje u postavi do pete minute (čitaj – „druge lične“) a ostatak da maše peškirom sa i oko klupe. Mada, ima do kraja sezone more utakmica u brzom ritmu, pa je svaki igrač dragocen. Problemi mogu nastati pri uklapanju (nužnim vremenom) novajlija u odličan sistem Zvezdine odbrane, a što se napada tiče svakako je potrebniji Kinsi, jer što bi se trenerski reklo „ume da da koš, da ga izmisli“…

Na kraju, a ovo su trebali da budu početni redovi kolumne, Dejan Milojević i njegov Mega Leks primer su pozitivne transformacije, postupnosti i pametnog doziranja. U četvrtoj godini rada trener je od klasičnog napadačkog tima, „trči i pucaj“, igraj za statistiku i menadžere, stvorio posle CZ najbolji defanzivni model. Napadački nivo se podiže sa sazrevanjem zaista mladog tima, pa ne čudi pobeda trojkom u poslednjim sekundama u Skoplju protiv MZT-a, jer to dolazi kao nagrada za pošteno uloženi rad i energiju, kao i nekoliko „nesrećno“ izgubljenih završnica, da pomenem samo Zvezdu i Budućnost…

Pitaću „odgovorne“ mogu li i 2016. godine piskarati kolumnice, pa ako mi dozvole, eto me opet. Srećni praznici, uz jednu poruku – ne traži žirante, nećeš ih naći!