Sofo u neverici

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

  Prilična prašina podigla se u javnosti oko ''skraćivanja spiska'' reprezentativaca (Kešelj i Mitrović). Teško je i ''nekulturno'' komentarisati išta pre 20. septembra, jer trener uvek ima više validnih podataka od nas, prati svoju osnovnu ideju. Lično, očekivao sam Luku Mitrovića u dvanaest (najmlađi, zna basket, pokriva obe centarske pozicije), ali dumam da se Sale oslanja na momke koji su mu prošle sezone doneli srebro, što je i logično – zadržava se i nadograđuje timski duh i taktički areal, a tačno je i da iskustvo, šuterski potencijal i ''generacijsko odrastanje'' (Teodosić, Raduljica…) Zorana Ercega, pragmatično gledano, može biti prednost i odličan međupotez. Dakle, opipljiviju šansu da se nađu u dresu sa nacionalnim grbom imaju Simonović i Štimac nego, na primer, Dangubić i Milutinov. No, strpljen – spašen, ne treba biti sitna duša, srpski ljubomoran, čega ima i prema repi. Dobri i pomalo pošteni komšija NJofra bio je tu bolno direktan – ''što manji čovek – više mesta zauzima''…

Dakle, ovo o čemu sam pisao u prethodnom pasusu je suvo basket pitanje, a ono što sledi je – košarkaška estrada (''farma'', ali sa puna balege, fekalija, podguznih muva, muških starleta, sujeta i poganluka kojekakvih, a sve u opštevažećem srpskom trendu – ''VELIKI JE U BRATA''). Nažalost, reč je o zbivanjima u KK Partizan, ali ne o vrhunskim rezultatima i igračima, već o podelama i jajarenju opšteg tipa. Dakle, imamo ''hleba i igara'' za napaćeni narod: Duško Vujošević ne bira ''metu'' i sredstva u ekstremno izraženoj želji da ostane trener crno-belih (i dobije nešto malo zarađene ''evro-crkavice'', kao finansijsku infuziju), pominje premijera, savetnika Mileta Dodika, Zvezdu, nepravdu, urotu; organizuju se ''spontani nedeljni skupovi'', tu je neizbežni Miša Tumbas i sto čuda. Predrag Danilović podneo ostavku i otišao u ilegalu (u kojoj je, uglavnom, i bio), timčić trenirucka, ''večiti'' rival se (potajno) raducka, performans samo takav…

Ja tu imam raznih nedoumica, po da ih zajedno rešimo. Prvo, može li se ''smeniti'' kouč kome je istekao ugovor, ili samo (re)izabrati novi ili stari? Drugo, da li su među trenerskim imenima crno-belih možda bili (ili nisu?) i Aleksandar Nikolić, Ranko Žeravica, Dušan Ivković, Željko Obradović i ini? Treće, kako je raditi u atmosferi kada te većina uprave ne želi, novca niotkuda, sastav poluanoniman? Da li će (i zašto neće) u takvom okruženju biti i narednih sezona berićeta (za crno-bele je to isključivo Evroliga)? Treće, da li je Partizan poslednje dve sezone zabeležio solidan neuspeh (ili, možda uspeh?), kada ćemo dobiti suvislu, stručnu analizu tog perioda i – zašto je odgovor ''nikad''? Četvrto, postoji li u košarci kovanica ''gospodsko ponašanje'' i zašto ne? Peto, koliko još sezona ljudima koji vode klub (ko vodi?) treba da sve dovedu do nule i počnu da funkcionišu na nivou ozbiljnosti koju zahteva ime kluba, odnosno sportskog društva? Šesto je moj predlog, ozbiljan, mada mi to većina neće poverovati – zašto Dragana Todorića ne staviti za kouča, jer je (jedini) 43 godine u klubu u kontinuitetu, blisko je sarađivao sa svim pomenutim kouč-gigantima, čuo je njihovu filozofiju koju može da pretvori u svoju, a – što nikako nije nevažno – (opet jedini) ima zvanje ''belog maga'', koje podrazumeva bajkovitu saradnju sa sudijama, savezom, ljudima od košarkaškog integriteta i tako dalje. Mada, vidim da se komšija NJofra, koji je i poštansko sanduče ofarbao crno-belo, da prkosi Vrapcu, nešto mršti na tu idejicu sa Tošom, po sistemu – ''nije to to, kao kad bi asfaltirali Skadarliju''…

Prošli put sam se ''zarekao'' da neću pominjati crveno-bele, barem do jeseni, ali mi đavo ne da mira, iz nekoliko razloga: prvo, kad su oni u pitanju – nisam baš jak karakter; drugo – svako malo pa naprave po koju basket-instalaciju, a ja sam osetljiv na taj segment; treće, izgleda odlučujuće, što kaže moja žena – ''da ti zalepe usta, na dupe bi progovorio''. Elem, u ponedeljak je iz Atine stigao u Beograd Sofoklis Skorcanitis (brzim, preko Lapova?), centar Crvene zvezde. Domaćinski su ga dočekali, po srpskim običajima, ali je prevoz do Čukaričke padine bio zanimljiv. Žuti gradski autobus GSP-290, pun navijača, pozitivne energije i dobre volje. E sad, kreatori ovih pokretnih pozorišnih predstava (Duško Kovačević i Emir Kusturica imaju još mnogo toga da nauče) verovatno se dive sebi i svojoj ingenioznosti, a ja – na ovaj, za mene, bljutavi vid populizma – odgovaram sa dva potpitranja: da li će (i zašto hoće) i na narednim evroligaškim utakmicama crveno-belih biti novih kulturoloških elemenata, kao što su svojevremeno bili – gusle, Marš na Drinu i odatle ''motivišuće'' pesmice, svinjske nogice i iznutrice, hitovi LJube Aličića i to? Drugo, ima li tu prostora da se oformi Komisija za borbu protiv kiča u sportu? Uvek nešto malo fali, bode oči, kao koštica u štrudli od višanja…