Sonja

Odgovaram u dahu – zato što su ABA i KLS liga, kao nosioci potencijalnih problema, završene, pa automatski ne pominjem ''večito rivalstvo'' Partizana i Zvezde i njihovu gramzivost i megalomaniju, niti Profesora i Doktora u klinču; nema performans-konferencija za štampu ni ''saopštenja'' po modelu ''čija baba širi nemoral po komšiluku''; zato što lepše tek tada dolazi – sve reprezentativne selekcije su u pogonu, počinje vreme kampova (čitaj – mladosti, druženja, optimizma, bazične košarke), basketa ''3 na 3''…

U tom duhu će proteći i ovaj tekst, a prvo želim da se pridružim čestitkama na (prvoj) zlatnoj medalji srpskim košarkašicama, Marini Maljkovići stručnom štabu, naravno i predsedniku Saveza Draganu Đilasu i njegovom timu, koji je sa puno energije, emocija i novca istrajao na ovoj ideji. Sve ostalo izanalizirano je do epskih visina i dubina, kako i dolikuje, ja bih samo jedan detalj. Slažem se da su ''timski duh'', igra u odbrani i tranzicija većma doprineli zlatnoj evropskoj kolajni, ali ja dumam da je šlag na torti (a na šlagu jagoda) bila – Sonja Petrović, iz više razloga. Prvo, jer je novo lice, ''sveža krv'' u odličnom timu, nešto kao šampionska infuzija; drugo, jer je jedina igračica na prvenstvu koja u ofanzivi pokriva svih pet pozicija: može da prevede loptu i postavi napad, ima realizaciju šutem za dva i tri poena, ume prodorom i asistencijom da reši, igra ''leđima'' (sa prirodne pozicije tri, prebačena je na centarske), jedan je od boljih skakača, u odbrani ne ispada iz sistema… Treće, rekao bih najvažnije, prešla je iz kategorije ''odličan igrač'' u odeljak ''as'' (sa svega 26 godina), što je najteže u bilo kom sportu, a znači – ima znanje i karakter da rešava završnice finalnih tekmi, što je upravo na ovom takmičenju i pokazala. Tu moram nešto napomenuti – za tu vrstu uloge obdareni su retki, jer su nevažni iskustvo i psiha ''opšteg tipa'', a krucijalni – minutaža, broj finalnih i mečeva za medalje, kao i nešto što se nosi u genima, a što dobiješ rođenjem, što mi treneri ne možemo igraču da udahnemo (Bodirogi i Sonji, na primer)… U ovaj pasus o Sonji Petrovićunosim i nešto lične note, jer sam sticajem okolnosti pratio njen košarkaški i životni, trnovit put od devojčurka na otvorenom, asfaltnom terenu na Banovom brdu, do klupskog i reprezentativnog prvaka Evrope…

Naravno, finale je donelo i nekoliko ''fleševa'' iz kojih se izvlače pouke: Dragan Đilas ne treba preburno da reaguje na dodelu Češkoj narednog evropskog karnevala, posebno ne da govori u negativnom kontekstu (projektovanih 300 gledalaca), jer je prvi čovek šampiona Evrope i vicešampiona sveta (kao i ''zemlje basketa''); domaćin da se zastave i himne pre finala provere, kao i ostali detalji završne ceremonije; trener (ne mogu da kažem, prema ''novogovoru'', trenerka, ili trenerica, jer ćete pomisliti na deo odeće) Francuske da je, u globalu, u pravu (ne ubacuje se povređeni igrač, još manje se uzima ''tajm aut'' dvadesetak sekundi pre kraja, na rešen meč), ali da se uvek biraju mesto, vreme i način, pogotovo ako si zasluženo izgubio…

Elem, prethodne nedelje bilo je i par događaja koji su vezivno tkivo srpske košarke, a o kojima se retko piše. Prvo je, u utorak, otvorena u Beogradu izložba pod nazivom ''40 godina ZLATIBORENJA'', odnosno foto-dokumentovana priča o prvom (etalon) kampu na balkanskim prostorima, koji se četrdeset leta održava na Zlatiboru, a koji nosi najveće košarkaško ime – profesora Aleksandra Nikolića. Gotovo svi poznatiji kouči i igrači prošli su ovu (životnu i basket) edukaciju. Mora se istaći pokojni Miki Pavićević, koji je bio organizator, stručnjak, animator i neko ko je voleo i negovao mlade trenere. Uzgred, ovaj kamp 1980. godine pokrenuo je Mini-basket pokret na jugoslovenskim prostorima (samo u Beogradu osnovano je deset škola tog tipa), inicirao petnaestak košarkaških kampova u regionu i Evropi, dao doprinos izdavaštvu, uopšte bio je ''kliconoša'' ljubavi prema ovom sportu, a tu se ne sme zaobići ni ime Bate Đorđevića…

Za vikend je u dvorani Šumice održana (četrnaesta po redu) Košarkaška klinika Beograd, koja spada u red najboljih u Evropi, jer je od 2002. godine kao predavače imala sedamdesetak uticajnih svetskih i domaćih trenera, stručnjaka za fizičku pripremu, skauting, statistiku, psihologiju, suđenje i druge, granične ali važne oblasti basketa. Kad pominjem izdavaštvo, logično je notirati da je upravo Kliniku i sva ostala zbivanja najdetaljnije ispratio časopis struke ''Trener'', čiji je 85. broj nekoćizašao. Sećam se prvog, od pre osamnaest godina, ako se ne varam, a brine me samo ''sitnica'' – hoću li živ dočekati stoti broj ''Trenera'', pa da svih sto ukoričim i odložim u biblioteku…

Priču o lepom u srpskom basketu da završim kako sam i počeo – komšijom Njofrom i jednom od njegovih mudrih izreka – ''pesimista je onaj koji od dva zla izabere – oba''…