Šta gori i ko se češlja?

Trojica igrača su, što se prethodnih sezona gotovo nije događalo, otkazala učešće u reprezentaciji selektoru Ivkoviću. Tačnije, da ne ulazim u razloge i detalje, uglavnom poznate, Raduljica, Radenović i Raković (pomalo „zlobni“ Njofra odmah je prokomentarisao: komšo, pazite na Rašića, a ispade dobro što Rakočević nije pozvan, aludirajući na početno slovo prezimena) neće biti među (ipak) 14 putnika za Litvaniju. E sad, pošto se radi o visokim igračima, Dušan Ivković je naknadno pozvao Mileta Ilića, koji je imao odličnu sezonu u FMP-u… Ja tu primećujem nekoliko sitnica. Prvo, ulaskom u četvrtu godinu zajedničkog rada, momci su za toliko i stariji, sa više porodičnih i klupskih obaveza, ima tu početaka „slave“ i sujete, a maksimalno – novca, tako da im gotovo dvomesečne pripreme teže padaju… Međutim, mene više brine što su Raduljica, Raković i Radenović puno mobilniji, brži od, recimo, Perovića, Krstića, Ilića ili Mačvana, ali sam siguran da će to selektor Ivković u taktičkom delu maksimalno iznivelisati. Osnovno je – da ih povrede mimoiđu…

Druga tema koja je bombastično odjeknula, posebno među armijom navijača crno-belih, jeste formiranje grupa za narednu Evroligu, odnosno smeštanje Partizana u grupu C, sa Realom, Makabijem, Efesom, Armani Džinsom i kvalifikantom A. Iz redova domaćeg šampiona (po deseti put?) hvataju se za glavu, govore o „grupi smrti“, o tome kako svi imaju više novca, jadikovka najstrašnija, čak i od trenera Vlade Jovanovića… Već viđeno. Ne treba valjda da naglašavam da su mediji horski prihvatili sve, od reči do reči… Pošto sam taj crno-beli običaj u više navrata komentarisao i skupljao neprijatelje kao filatelista marke, ovoga puta ostavljam časnom Njofri na volju da štošta kaže: prvo, bratiću, ako postoji „grupa smrti“, mora da ima i „grupa života“, pa bih voleo da vidim kako ona izgleda… Drugo, čim pominješ parice, prvo izađeš sa svojim budžetom (recimo, koliko će u evrićima biti plaćen novopridošli reprezentativac Marko Čakarević), pa onda ćaskaš o drugim učesnicima… Treće, ako cviliš i jadikuješ – nepotrebno daješ na značaju protivnicima, a pokazuješ da te pomalo strah, zar ne? Ili je to okretanje testere naopako: ako izgubimo – očekivano, borili smo se, a koga god pobedimo – čudo neviđeno… Četvrto, teško je pisati o jačini ostalih timova kada nijedan nije definisan, ne igraju ni pare ni prezimena, već konkretni ljudi… I peto, najvažnije, komšija moj: kad bi trebalo da se podele medalje za „košarkaške gubitnike novog veka“ – prva tri mesta „realno“ bi podelili Real, Efes i Armani, jer su toliku gomilu evra potrošili uludo – da je to za Ginisa… Pa zar nije i zbog Italijana broj učesnika Evropskog prvenstva proširen na skromnih 24. (A možda i nije?)

Treća oblast, koja u (isključivo letnjim) nastavcima traje duže od serije „Selo gori, a baba se češlja“, a koja polako poprima sličan dramski zaplet – jeste fuzija Crvene zvezde i Fabrike Metalnih Proizvoda (u daljem tekstu FMP). Po sloganu „iskreno, sad ili nikad“ i slično, došlo se do realnosti: Crvena zvezda ne pominje više „evropski mega-giga projekat“, skrušeno ćuti i dobro bi im došla pomoć iz Železnika, pre svega u nastupu u regionalnoj ligi. Osim toga, gospodin Nebojša Čović može da ponudi i nekoliko prvotimaca (možda i dvorane za rad mlađih selekcija) i – sebe za predsednika. Tu je, najverovatnije, i trofejni trener Svetislav Pešić, možda se nađe kakav poslić za legende kluba – Slavnića, Kapičića, Gurovića, biće, najzad, zadovoljni i verni navijači, Mirko Pavlović najviše… Sad, brine me samo što je odložena skupština Zvezde, jer do kraja jula, na previsokoj temperaturi, ne radi svaki mozak isto, optimalno (ili, možda, radi?)… Dobro, reći ću šta lično mislim: gotovo sam siguran da će do neke vrste fuzije FMP-a i Crvene zvezde doći, na obostrano zadovoljstvo…

Na kraju, da ne ostanem dužan, da dam kroki i Predsednika Jakih Pleća (PJP), jer su mi pojedinci zamerili što to do sada nisam skicirao. Obično se radi o uspešnim poslovnim ljudima (mada ne vole da se ulazi u detalje, „sitna crevca“ te uspešnosti), koji su se košarkom bavili na nivou statističke greške: basket u kraju, ispred zgrade, neka smešna ligica, malo ko od PJP ima dva validna svedoka da je dao koš u važnoj, zvaničnoj utakmici. Sa godinama PJP akumulirali su zavidno znanje, tako da sve bolje percipiraju od svojih trenera (na šta im neretko i ukazuju, u ličnom kontaktu, šifrovano sa tribina, u telefonskom razgovoru, u svlačionici pred igračima, crtajući na tabli, SMS-om, bioenergijom tipa „javlja mi se“ i na još 101 način), a seli bi i lično na klupu – da im brojne obaveze to dozvoljavaju… Retko priznaju da je iko u basketu postigao više od njih, ambicije im rastu kao testo, a novčana davanja splašnjavaju. Mada, što ume dobri Njofra da kaže: prijatelju, Frojd je samo tumačio snove, nije ih ispunjavao…