Struja od tri sekunde

Karte za obećavajući basket za sladokusce, odnosno za Sijenu, Real i Efes (ili kako im je već ime) planule su za tili čas, dok si rekao „mali ašov“, a dužinu, širinu i gustinu (i miris?) takvih redova nisam video dvadesetak godina, od onih za deterdžent, benzin i mleko. Nažalost, sa u nedelju povređenim Vujanićem, kome želim brz oporavak i povratak na teren, tim Partizana dobio bi na iskustvu, sigurnosti kontrole lopte i kvalitetu, pre svega, napada, što i jeste osnovni problem u njihovoj igri… Ipak, i pored ovog šoka za sve one koji navijaju i bodre crno-bele, u krcatoj Areni sa optimizmom očekujem borbu za osam najboljih timova Evrope…

Drugi naš predstavnik u međunarodnim takmičenjima, vršački Hemofarm, sticajem raznih okolnosti (odlazak Mačvana, brojne povrede, nedostatak robusnog centra koji igra na dva metra od koša…) dospeo je na Jadranu u donji deo tabele, u kojem mislim da nije bio nikada. Porazi od Partizana i Budućnosti pokazali su ono što svi već prepoznaju, da neizvesne završnice teško rešavaju Pavković i Krstović, igrači kojima to po godinama provedenim u jakim ligama i pripada. No, popunom sastava na desetoricu u rotaciji iskoristivih momaka i taj problem se anulira… Nešto drugo, posle meča sa crno-belima, izazvalo je moju pažnju, a ostalo je bez odjeka u medijima. Naime, moj kolega i prijatelj Željko Lukajić, korektno priznajući poraz i analizirajući meč, šmekerski je, između dve misli, provukao i rečenicu „mislio sam da će nam pomoći pravilo TRI SEKUNDE“, aludirajući da dosta klasičnih petica, u srpskoj košarci posebno, jer mi svako pravilo prilagodimo, da se manje mučimo, izlazi češće u pozorište nego iz reketa! Vidim da kouč Vrščana nije „brzojavno obavešten“ da je još 2004. godine jedan više jak nego tehnički obučen centar (ne moramo baš uvek da se imenujemo), „kampujući u zabranjenoj zoni i po 20 sekundi“, praktično ukinuo to pravilo ili, bolje rečeno, sveo ga na selektivno, tako da sudije po svojoj volji, dobroj nameri ili „kako treba“ sviraju ili ne sviraju famozne „tri sekunde“…

Kad smo već kod izjava, priznajem da mi se nije posebno dopala ona trenera Zvezde Mihaila Uvalina da „nigde nema vređanja kao u Kragujevcu“. Naime, ne tvrdim da je vokabular, stepen obrazovanja i kulture pomenutih navijača na nivou saradnika Srpske akademije nauka i umetnosti, ali znam da je bolje igrati pred pet, šest hiljada ljudi nego pred zjapeći prazno-hladnim dvoranama. Drugo, nije lako biti kormilar Crvene zvezde, to samo po sebi nosi veću težinu i, treće, siguram sam da su simpatizeri Radničkog, posle Partizanovih, drugi u Srbiji po brojnosti, odanosti Miroslavu Nikoliću i igračima, kao i folkloru koji naprave… Elem, više me brine što su crveno-beli, porazom u Kragujevcu 82:69, doveli sebe za korak bliže ponoru (čitaj četrnaestom mestu kvalitetom skromne NLB lige), koji se najsigurnije može izbeći pobedom u Zadru, nastupajuće subote. Jer, i laicima je jasno da posle gubitka dragocenog boda u hali Jezero Radnički nepovratno ide ka sredini tabele, da dovođenjem Anzulovića Cibona traži u finišu mesto za F 4, da Igokea (pojačana mlađanim Šutulovićem) ima svoje adute na i oko parketa, da… Samo crveno-beli ili Zadar (što je takođe tužno, jer se radi o dva kolektiva koji su košarku na ovim prostorima godinama hranili trofejima, vrsnim igračima i stručnjacima…) mogu poneti fenjer u ponor, da vide bolje šta im je činiti sledeće sezone…

No, nadajmo se najboljem, u cilju ozdravljenja domaćeg basketa. Najavio sam, prvom rečenicom ove kolumne, i osvrt na zbivanja u Košarkaškoj ligi Srbije. Na deset kola pre kraja, počela je i rezultatska nervoza, jer još nisu rešene sve dileme oko dva kluba koja napuštaju rang i četiri koja će igrati u Superligi, skupa sa regionalnim predstavnicima. Naime, u Kruševcu je došlo do opšte tuče, što neće ništa promeniti u mom utisku da ima dosta momaka koji kvalitetom mogu igrati viši rang (Radivojević, Marković, Milutinović, Čović, Dunđerski, Mitrović, Sinovec, Kruščić, Ljubičić, Balmazović, Birčević, Jelovac, Matović, Bunić, Mićević, Pejović, Tresač, Jereminov, itd), kao i da se, samim tim, povećava kvalitet ekipa. Dalje, poseta postaje bolja, posebno van Beograda, recimo u Užicu, Valjevu, Kosjeriću… I, da završim za ovaj put, upravo Valjevom i Metalcem, gde sam sa FMP-om u petak odigrao najtežu, ali veoma kvalitetnu utakmicu u prvenstvu, pobedivši jedva rezultatom 84:79. Znam da ljudi u ovom gradu, pre svega braća Đukanović, čine ogroman napor da se tim vrati na nekadašnje visine i uključi u NLB ligu; uložen je zamašan novac, dvorana je popunjena, popravljena i prilično funkcionalna, bilo je odličnih igrača i značajnih trenera, sadašnji sastav je baš po mom ukusu i mislim da neće biti problema da se plasiraju u završnicu, ali… Razmišljam, šta još treba uraditi osim toga. Možda malo više strpljenja za tim i ljude koji rade, verovatno dobar juniorski pogon, da bude više domaćih igrača, da se obezbedi mesto u Juniorskoj ligi Srbije, po koji detalj… Uglavnom, čini mi se da je ključna reč STRPLJENJE.