Teo i Toni

No, kako sam i predvideo, reprezentacija Srbije, sa tri pobede iz isto toliko mečeva, skinula je brigu sa vrata oko nastavka takmičenja, ostaje joj da u odmeravanju snaga sa Nemačkom (kolumnu pišem pre tog događaja) i Francuskom napravi veliki iskorak ka ulasku u osam najboljih selekcija. Prvo, pobede nad Italijom, Letonijom i Izraelom, koja je posebno bila dramatična, pokazale su snagu srpskog tima, veliki individualni talenat svakog igrača i – sigurnost u završnicama, kada se igralo najpreciznije. Slabosti ima (pre svega u odbrani, posebno spoljne linije, što je opasno, jer svaka defanziva počinje od pozicije „jedan“), ali veliki timovi, kao što je naš, te stvari otklanjaju u hodu. Značajno je što imamo deset razigranih momaka, što su na samopouzdanju dobili Tepić, Mačvan i Kešelj… Savanović i Krstić se bliže svom očekivanom nivou, puno prostora ima za Teodosića, Rašića, Perovića i (posebno) Bjelicu. Plej Marković uvek igra svom energijom, a napadom može pozitivno da iznenadi…

Pravim mali izlet iz teksta (kao šetnja novim mostom na Adi), da se osvrnem na aktuelne tvrdnje oko toga da su, i u basketu, najvažniji timski duh, kolektivna igra i slično. Mislim malo drugačije, odnosno da je to samo jedan od uslova, nešto što je nužnost, aksiom, kad bilo ko izađe na teren: maksimalna borbenost (koja se pre svega ogleda u odbrani, skoku i trčanju) i saradnja sa ostatkom tima (asistencije, korektan protok lopte). Ali, to su stvari koje se podrazumevaju, kao kad praviš palačinke: moraš da imaš ispravan šporet, tiganj koji nije bušan, suvo brašno, sveža jaja, džem koji nije „prokisao“ (…) pa opet ne znači da će poslastica biti kao kad je staramajka pravi. Dakle, bez kvalitetnih igrača nema vrhunskog tima, a ono što deli najbolje (nosioci medalja) od odličnih (četvrti pa nadalje) – jesu ekstra asovi, „zvezde“ (a toga je kod nas sve manje, previše su i prsti jedne ruke), momci sposobni da preuzmu na sebe i reše finalne mečeve kad se lome. Na kraju, ne ulaze timovi nego pojedinci u Kuću slavnih, kad se pomene Partizan sa kraja sedamdesetih – svi se prvo sete Kiće i Praje, pa zastanu… Naravno, sve ovo najbolje je prokomentarisao komšija Njofra: Brate, gledao sam Belgijance, bore se neviđeno, timski duh bije iz njih – ali slabo koga mogu da pobede… Ili, Francuzi su i bez Parkera odgovoran i respektabilan tim, ali samo sa njim mogu da dosanjaju neko od prva tri mesta…

Dobro, oko mečeva sa Nemačkom i Francuskom, gde su pobede od životne važnosti, jer se bodovi prenose u drugi krug, gde nas već čekaju Španija (daleko najbolji sastav, koji bi i sa „drugom postavom“ konkurisao za medalju), Litvanija (domaća publika, slično suđenje) i Turska (igraju dobro, čvrsto, za razliku od pripremnih mečeva, gde su više podsećali na grupu zalutalih turista, koja je krenula u Veneciju a obrela se u prašumi)… Nemačka je sve bolja, Dirk Novicki je rođeni pobednik, nosi sve na svojim širokim leđima. Ipak, mislim da će teži meč biti sa Francuzima, jer Toni Parker igra bolje nego ikad van NBA, čitavom timu za dvadesetak odsto podiže rejting, podjednako poentira i asistira u napadu, ali i odbrambene zadatke ne stavlja u drugi plan, naprotiv… Konačno, evo prilike da se i Miloš Teodosić ogleda, u direktnom duelu, sa Tonijem Parkerom i sam proceni može li dostići zadate visine…

Biće vremena da podrobnije pišem o zbivanjima u drugim grupama, o tome šta pozitivno/negativno donose „stranci“ reprezentacijama (obično plejmejkeri, nogu je povukao Holden, zatim Mekejleb, Kuk, Drejper, Domerkant i ini), o razvodnjenom kvalitetu prvenstva sa 24 tima, o 11 utakmica u 19 dana, o lošoj odluci da se ne poveća broj igrača na 14 (posledice već osećaju Hrvati i Litvanci, koji su zbog povrede i bolesti ostali bez Tomasa i Petravičijusa), o dominantnom „modelu igre“, odnosno – gde ide evropski basket i kako se Srbija u sve to uklapa…

Naravno, srpska klupska zbivanja moram još nedelju, dve dana zapostaviti, sa nadom da se moj (bivši) drug i ostali koji u sitna crevca analiziraju moje tekstove i pronalaze se i gde im mesto nije – neće ozbiljnije naljutiti. Samo telegrafski, fleš metodom: Partizan ćuti, radi i značajno jača sastav (Miroslav Raduljica, po mom skromnom mišljenju, je posle Darka Miličića najbolja „petica“ sa ovih prostora), Hemofarm i Radnički za koji dan u Vršcu igraju kontrolni meč, pa se svi možemo uveriti u urađeno… Crvena zvezda Beograd bavi se pojačanjem sponzorskog, nadam se uskoro i igračkog tima… Njofra misli da će barem dvojica trenera iz najjače domaće lige dobiti otkaz pre starta prvenstva (?!), a Valter prati zbivanja, brani Košarku u – foto šopu…