Trenerska muka pregolema

Ne da lamentiram nad njihovom sudbinom, ali se pitam gde će se iskazati, doći do „imena i prezimena“, kad u Srbiji ima sve manje klubova i brojčano, nekmoli koji žele nekakav uspeh sa minimumom novca. Ostale su škole košarke, koje su se namnožile, uglavnom svele na ubiranje članarina, rad u neadekvatnim salama, sa tridesetoro (anti)talentovanih dečaka u sat vremena, gde imućniji roditelji „kolo vode“. Ne čudi što je sve više naših ljudi diljem planete, od Rumunije do Kuvajta, mnogi svoju šansu za razvoj i nisu dobili ovde – Aleksandar Trifunović delimično, Igor Kokoškov, Saša Obradović i Zoran Lukić apsolutno, na primer. O preživljavanju, neisplaćenim zaradama, sudskim procesima – igrači i treneri mogu danima da elaboriraju. Eto, nedavno, sretnem kouča iz košarkaškog mesta u Srbiji, popijemo piće sa komšijom NJofrom, isti izvadi novčanicu od dve hiljade dinara da plati ceh, kolega se iznenadi, pita šta ti je to, opipava, zagleda da li je moneta falš, komentariše poluglasno – „ja ovo nisam video ne pamtim“…

Sa životnih na basket teme: reprezentacija u dve trening utakmice sa Francuskom dobija pozitivne obrise, novu energiju unose povratnik Stefan Jović i, posebno, mlađani Nikola Jokić. Kvaliteti oba igrača su poznati, malo je tajni u ovoj igri, ali Jokić imponuje brzinom kojom se uklopio u kolektiv, manje taktički, jer zna košarku, više „hemijom“. Može da pokriva obe centarske pozicije, dakle da igra u paru i sa Raduljicom, a bogami i sa Bjelicom i Kalinićem. Pokretljiv je, može da pogodi i sa distance, ima sposobnost iniciranja kontre i asistiranja, duge ruke omogućavaju mu „rampe“ i skokove pod oba koša. Dakle, uz podatak da uz Gudurića i Zagorca čini osnovu koja će barem dva naredna olimpijska ciklusa biti u nacionalnom timu, „problem“ malobrojne i spore centarske postave – skinut je sa dnevnog reda. Za koji dan će i kvalifikacioni turnir, ne sumnjam u prolaz za Rio, ali treba biti maksimalno oprezan, prvo u grupi, sa Portorikom recimo. Imaju odličan sastav, dolaze da se nadigravaju, bez bremena favorita, igraju napadački „neobavezno“, na šmek i veliki individualni kvalitet, brzu i dopadljivu košarku. Na jedan meč sve je moguće, posebno uz kvalitete pleja Aroja, ili beka Dalasa, DŽej DŽej Baree. Angola je redovno pri svim većim takmičenjima, nije iznenađenje, kvalitete Češke i Letonije znamo, tu i Japan traži svoju šansicu…

Kad sam već pomenuo NJofru, da notiram da mu je omiljena poštapalica ove nedelje – „sa prijateljima je prijatno razgovarati, a sa neprijateljima korisno“. On je jedan od pokretača zaraze koja se širi kod basket kouča na temu „seljak“. Recimo, kažem mu – „idem na koncert Vlade Georgieva“, on kao iz topa odgovori – „stvarno si seljak“. Ja u nedoumici pitam – „zašto, što idem na svirku“, a on poentira – „ne, INAČE si seljak“. Setim se ovih pošalica i tokom pisanja kolumnice, o (negativnom) odnosu pojedinih medija prema selektoru Aleksandru Đorđeviću, o još uvek nerešenoj trilemi šta je bolje – „vrabac u šaci ili golub na hrastu“, a posebno o očekivanoj epizodi ABA šmire pod nazivom „kakvo smanjenje lige, moša, idemo na proširenje“…
Elem, tu je stvarno previše „inače seljaka“, ali mi je krivo što su vodeći – „naše gore listovi“. U prethodnim kolumnama prihvatao sam javno opkladu sa bilo kim da će Jadranska i naredne sezone imati četrnaest članova i da se može samo povećati. Dakle, finta „skrati“ značila je „proširi“, pa me onda ljudi pitaju zašto ne shvatam ozbiljno ovo košarkaško nadgornjavanje, odnosno – šta sam se navrzao na ABU kao smrt na BABU! Pročitali ste sigurno: zahtev Olimpije da se i ubuduće u regionu takmiči (u čemu?) isti broj, odnosno četrnaest ekipa, na sednici Predsedništva Udruženja klubova KLS (rogobatan naziv) jednoglasno je podržan, uz konstataciju da bi četvrti srpski takmac trebao da bude FMP, a da ni predlog od šesnaest timova nije loš, na šta se odmah nadovezala Sutjeska iz Nikšića sa povikom „takooo je“…

U redu, nego moram da pitam Leona Deleona i bratiju: „jednoglasno“ znači da su „za“ i Jagodina, Spartak, Konstantin, Sloga, Borac… Nije mi jasno kakve veze oni imaju sa tim, zašto se uopšte pitaju i nevoljno uvlače u problemčić (čitaj – ispadaju „inače seljaci“). Drugo, baš će na značaju dobiti domaći basket, sa akcentom na Superligi pored produženog takmičenja Evrolige i Jadranske (po trideset kola), pa predlažem za srpsko buduće doigravanje u julu – četiri grupe po dva tima. Treće, znam da će kvalitet srpske košarkice „porasti“ (igrački, finansijski, gledanošću). Četvrto, pošto Zvezda, Mega i FMP povremeno ili stalno treniraju u Železniku, ko će – uz Partizan – biti tretiran kao drugi „beogradski“ tim, odnosno, da li je bliže, uz gust saobraćaj, iz Pionira doći u Sremsku Mitrovicu ili Železnik. Dalje, gde će igrati FMP, možda ponovo (povratak Džedaja?) u Novom Sadu? Tako, ređaju se pitanja, samo na jedno ni NJofra ne može da da logičan odgovor – jesmo li samo trenutno ili „inače seljaci“?