Trening za juče

Šta hoću da kažem? Pare su u prvom planu, a ne igra, odnosno ljudi, što je i razumljivo do neke mere, dok ne pređe u paranoju kao sada, gladijatorstvo do iscrpljenja. Pratim primer srpskog šampiona, Crvene zvezde: prošli petak Istanbul, veoma važna pobeda za samopouzdanje protiv Galatasaraja, iako ni finansijski efekat nije zanemarljiv. Sličan rasplet kao i protiv Darušafake – velike oscilacije u četrdeset minuta, egal završnica, ovoga puta na stranu CZ, što potvrđuje činjenicu da je košarka pravedna igra. Veliko emotivno i fizičko pražnjenje igrača, uz ostala opterećenja – transfer i slično, uticali su da crveno-beli u nedelju odigraju (ne)svesno doziran meč u Beogradu protiv Igokee i jedva izađu “živi“ – 68:66, važna pobeda za 6:0 u ABA ligici…

Sad se ubrzava ritam, momci između teških tekmi imaju po koji trening, nižeg intenziteta naravno: teretanica, šut, taktika, skauting – svakodnevno primanje bezbroj informacija. Ove nedelje CZ igra – verovali ili ne – dve utakmice u Evroligi (pošto je nekome zinulo dupe za novcem, pa se u ovom takmičenju igra 30 kola do četvrtfinala, šest više nego ranije, za gotovo isti vremenski period), danas u Areni protiv Barselone, a već u petak u Atini na noge (i ruke) Panatinaikosu, sa novim koučem. Kada se vrate i saberu utiske, ponedeljak veče su u Baru, plešu protiv Mornara u regionalnom nadmetanju, zatim…

Problem je što se ovaj ritam nastavlja do pred kraj juna, ja uzimam samo opisani segment od jedanaest dana – pet utakmica, tri gostovanja. Šta imamo u stvarnosti, u kojoj praktično ne živimo, nego u nekom virtuelnom svetu: igrači se svesno raubuju do maksimuma, Stefan Jović će, recimo, na parketu provesti najmanje 130 minuta, što je neprimereno prema svim ovozemaljskim zakonima. Stiže umor, ne mogu sve partije da budu vrhunske, javljaju se kritičari koji mu osporavaju kvalitet, mogućnost povreda, samim tim i skraćenja karijere – povećava se, ulazi u crveno; stižu otkazi igračima olako, trenerima još brže – PAO i Makabi imaju nove stratege, u ABA ligi vrteška je počela sa MZT-om…

Naravno, menadžerima (i “gazdama“) se otvara prostor za delovanje tokom čitave godine, nekada nije bilo tako. Formiranje tima pred sezonu, odlasci-dolasci svake nedelje, tu je i “prodaja“ dece od trinaest do petnaest godina, tržište je cela zemaljska kugla (NJofra – “ako je uopšte kugla, ako nije ravna ploča“). TV prava, marketing, ludilo medijskog tipa, estradno silikonisanje, slikanje, poziranje, “drogiranje“, sitne prevare na sve strane. Da, to je danas košarka, ne samo lepi potezi, tuga i radost zbog poraza/pobede… Nastavak priče biće vam logičniji: Zvezda je potpisala belog Amera Nejta Voltersa: nevažne karakteristike – stigao u papučama, odabrao dres sa brojem 0 (nula), mada se nadam boljem učinku na parketu; bitno: pokriva obe bekovske pozicije, ima i NBA i evropsko iskustvo, jak na lopti i kreaciji, ostalo ćemo brzo uvideti. Čim on dođe – Rebić odlazi, u “legendu“ ili neki drugi klub, sumnjam u FMP, gde su već dve iskusnije “jedinice“ – LJubičić i Čović. O tom dečku i njegovoj dosadašnjoj karijeri, koju sam pratio od kraja 2009. godine, može se mrčiti hartija do besvesti… Elem, CZ uskoro dovodi i centra (da ne trčim pred rudu, nije svojstveno mojim godinama), posledica ludog ritma mečeva biće još koja kadrovska promena, ne lipši magarče do zelene trave. Mada, komšija NJofra, koji prati društvene mreže, čita mi, zlurado, sledeći tvit, ili tako nešto: “koga ujedu Visnevski i Mekel i Voltersa se plaši – stara romska poslovica“…

Dobro, kad pomenuh komšiju, on ove nedelje radi pod sloganom – “samo veliki igrači znaju koliko su bitni mali potezi“, ako se razumemo. Prati samo Partizan u ABA i ostalim ligicama, ostrašćen je što bi se reklo, ali ne i priznalo. Crno-beli polako vraćaju ime i harizmu, jedini su tim iz regiona koji za sada nije poražen. Aleksandar DŽikić ocrtava oreol oko svoje i ostalih crno-belih glava, što je podstreh za (umo)bolnu srpsku košarku. U tvrdom, dobrom meču poslednji koga su savladali bio je FMP u Železniku (56:65). Meč je obeležen prinudnim odsustvom Partizanovih, a prisustvom domaćih navijača – u liku popularnog Zeke, čiji glas i stas nadomešćuje ostalih, virtuelnih hiljadu gledalaca; brine me pomalo i sterilnost, nedostatak kreacije kod većine mladih igrača, posebno domaćina, koji se ne tako davno dičio upravo tom odlikom. Ali, mora igrač nešto od toga da nosi u sebi, da bi bilo koji trener to inicirao u praksi. Zato se i naporno radi, za sutra. Mada, nedavno sam imao priliku da čujem komentar, sutradan pošto je tim (neki, nevažno) izgubio kvalifikacionu utakmicu za učešće u Jedinstvenoj juniorskoj ligi Srbije – “treniraju za juče“…

Pratim “širom otvorenih očiju“ (i zapušenog nosa?) sva zbivanja na maloj i velikoj basket sceni. Različito se komentariše dobijanje završnog takmičenja Evrolige (Beograd, 2018. godine, valjda u maju), kao i zametak ideje da Srbija i Slovenija organizuju neko od nastupajućih gigantskih takmičenja. Za sada se, lukavo, ne izjašnjavam, čekam Tegija i ostale da istrče, ja ću na kraju. Šalim se, više mi prijaju pragmatična nedeljna događanja, a od ostalog – ne volim dalju “beogradizacije“ svega, pogotovo ne košarke, ako se razumemo…