Trnje u oku

Postavljao je i škakljiva pitanja, ali nikako nije insistirao i na takvim odgovorima, kao da je jedva čekao muzički kraj emisije. Niko mu nije ''kriv'' ako je sam birao goste, mada vidim da je došlo do dve magične zamene – Šilobad umesto Todorića i Ražnatović na mestu Ćakića. SŠ imao je dodira sa košarkom, osim novinarstva, igrajući niže lige za novobeogradsko Ušće, verovatno i puno basketa za lično zadovoljstvo, znam ga kao korektnog čoveka…

Gost broj jedan trebalo je da bude (a nije, nekako je otišao u drugi, treći plan, agresivnost i galama i ovde su bili ispred argumenata i gospodstva) Dragan Đilas (DĐ), predsednik Košarkaškog saveza Srbije. NJegova uloga sama po sebi sadrži puno ''političkog balansiranja'' na tankoj žici FIBA-ULEB, nije mu bilo lako iz više razloga. Prvo, zato što je tema jako osetljiva u ovom trenutku i treba meriti reči, drugo – zato što je bio predstavnik srpske ženske košarke u ''celini celosti'' (ali se o tome nije ni pričalo), a muške bez upliva u Košarkašku ligu Srbije, koja je i ovde bila analizirana, ali je drugi gost uskočio ispred DĐ i stao u odbranu nečega što se ne da braniti, čime je hteo da pokaže da je on i tu najbitniji, po sistemu ''jedino Ja mogu istovremeno da budem sve – i Put, i Konjanik, i Konj''. Inače, nalazim da je za ''težinu'' emisije bio potreban barem još jedan lik koji igrački, ali i karakterom ima snagu da isparira svima – možda Predrag Danilović ili Zoran Slavnić. Ovako, DĐ (čitaj – KSS) ostao je i vremenski i ulogom iza zavese, što se dešava u basket svakodnevnici Srbije. Igračka biografija DĐ nije mi poznata, znači da nije igrao basket, osim za sebe ili neke promo spotove, deluje mi korektno za bilo koji vid saradnje…

U prvi plan uskočio je Nebojša Čović (NČ), pozvan kao delegat Crvene zvezde, ali je vremenom preuzeo (delimično ili u kompletu) prerogative FMP-a, Košarkaške lige Srbije, KSS-a, Evrolige i Evrokupa (FIBA je bila prepuštena sama sebi, DĐ je nešto pokušavao u tom pravcu). Delio je savete, obrecnuo se i na SŠ, arogancija i agresija bili su kombinovani sa argumentima i tajanstvenošću (''objavićemo kad bude vreme''). Naravno, NČ nije propustio da poentira nad posrnulim Partizanom, što je više mana nego vrlina, ali – imao je ranije i dostojnijih protivnika među crno-belima. NČ je igrao košarku za vreme SFRJ po malim beogradskim terenima (Železnik i okolina, mrtva trka sa SŠ), da mu ja u dva navrata nisam bio trener postigao bi verovatno i više. Okušao se kratko i kao kouč, ne sećam se da je bio sudija, to se Damiru Javoru samo učinilo. Voleo je turnire i susrete veterana, basket i slično…

Ja sam mislio da je Miško Ražnatović (MR) banuo u emisiju kao predstavnik Mega Leksa, menadžerske agencije Beobasket, odnosno kao većinski (su)vlasnik srpske košarkice, ali je on na početku razrešio dilemu – tu je u svojstvu predsednika Skupštine navijača Mega Leksa (idi, sav sam se naježio!). Mada, ostalo troje navijača nije pominjao, a ja osnovano sumnjam da je izborna skupština održana u telefonskoj govornici kod (pokojnog?) bioskopa Jadran. NJegova i uloga NČ bila je slična – odbraniti ''sumnjive'' stavove na više nivoa u košarci, ali on to radi prilično uglađeno i diplomatski. Košarkaška karijera nešto iznad SŠ i NČ, a što se (dugo)trajnosti tiče – svakako. Naime, do skora se mantao sa nekom decom i gledao da postigne što više poena, dakle – voljni momenat mu je na zavidnom nivou…

Mlađan Šilobad (MŠ) delovao je plašljivije od SŠ, verovatno jer je uskočio kao zamena. Rekao je sve što treba, odnosno što mu je preporučeno da kaže, ali se videlo da je to bez težine, pošto se radi o korektnom administrativcu, ne i o kreatoru klupske politike. To što se on pojavio a ne desetak drugih iz tabora Partizana – govori u kakvoj se (nepotrebnoj?) ilegali nalazi donedavni šampion i gigant, odnosno kako je malo vremena bilo potrebno da se klub nađe u slobodnom padu, koji se Aleksandar Džikić na sreću zaustavio. MŠ bio je odličan igrač, trenirao sam ga jednu sezonu, neverovatno pouzdan i gospodstven u svakom pogledu…

Dakle, one koje zanima trenutno neveselo stanje u srpskom basketu – ooobavezno da pogledaju emisijicu, ona je preslikani odraz realnog stanja. Oni koji su pokopali naš basket, sahranili ga i uz državne i pravoslavne počasti – pokušavaju i da ga izleče (naravno, mnogi nisu bili tog trenutka u studiju), što me šokira. To je sado-mazo ritual prvog reda, kao da pedofila postavite za direktora najvećeg dečijeg vrtića, ili – što reče NJofra – kao kad piromana imenujete za šefa vatrogasne službe (''pušenje najstrože zabranjeno''). Drugo, jasno se video nedostatak plana koji bi osmislio politiku Saveza u narednom olimpijskom ciklusu, dakle do 2020. godine. Rečju, ostaje sve isto – sprdačina oko evropskih takmičenja, ABA zajebancija, šenlučenje po KLS-u koje jedino NČ brani, iz samo njemu znanih, pragmatičnog razloga. Što se mene tiče, emisija me je onespokojila i rastužila, jer vidim pred očima ideju vodilju – ''psi laju, karavani prolaze''. Odnosno, možda je to najbolje objasnio bratić NJofra, onom poznatom, ali sve žešće važećom izrekom – ''komšo, budali ne treba dati šansu, sigurno će je iskoristiti''…

Glosa: Ja sam mislio da je Miško Ražnatović (MR) banuo u emisiju kao predstavnik Mega Leksa, menadžerske agencije Beobasket, odnosno kao većinski (su)vlasnik srpske košarkice, ali je on na početku razrešio dilemu – tu je u svojstvu predsednika Skupštine navijača Mega Leksa (idi, sav sam se naježio!).