Turbo – folk

Jer su u glavnim pozitivnim ulogama bili Željko Obradović, Miloš Teodosić i Nikola Jokić, barem za normalne – triling srpskih asova, o mišljenju vladajuće grupe “blago mentalno zaostalih“ ne bih da mrčim hartiju. Prostije, medijski apetiti zadovoljeni su ako su velika košarkaška imena u opticaju, ako mogu da se zapale varnice na relaciji Zvezda-Partizan, ako su pikanterije tipa “virijojbradavica“ u pitanju i slično. Manje je čitljivo, u iščašenim basket arealima kao što je naš, ako notiram da je Sonja Petrović dve godine za redom proglašena za najbolju igračicu Evrope, a da trenutno ubedljivo vodi na listi najkorisnijih košarkašica starog kontinenta. Ili, malo ko insistira na vesti da su momci iz KK Dunav, iz Starih Banovaca, uspeli da se plasiraju u završnicu Kupa Radivoja Koraća, a ja baš zato hoću koji redak da posvetim njima, jer su napravili udarnički podvig. Klub je osnovan 1976. godine, pre samo tri sezone nastupali su u trećem rangu, jednoj od četiri grupe Srpske lige, danas igraju KRK, imaju šanse da u Košarkaškoj ligi Srbije budu među četiri prvoplasirana tima i tako izbore mesto u Superligi. Ima više zaslužnih za ovaj enormni uspeh, na prvom mestu su igrači (Zorčić, Vuković, Sočanac…), ali svakako treba pomenuti kouča, “čoveka za sve“, Mitra Aščerića, raspitajte se malo o njemu…

Dakle, prošlonedeljna turbofolk košarkaška scena donela je najezdu budalaština, koje su u senci ostavile dobru košarku. Bilo je skandiranja potpatosnog tipa igračima, trenerima, rukovodiocima klubova i njihovim suprugama. Ni danas mi nije jasno, na primer, kako neko u negativnoj konotaciji može da uzme u (horska) usta Bogdana Bogdanovića ili Filipa Čovića, dva odlična momka i košarkaša, koji se ne vezuju ni za kakve “prljavštine“? Bilo je čudnih dešavanja i u ABA ligi. Na dobrom crnogorskom derbiju Mornar-Budućnost jedva je sprečen fizički obračun dvojice trenera, samim tim i pedagoga, pala je u zasenak kvalitetna igra i pobeda Barana. Ne čudi vas valjda podatak da poslovična sprdačina prati “oj-ha utakmice“ Partizana i FMP-a. Ovoga puta “očekivano“ priglupo skandiranje pratilo je privremeno povlačenje tima iz Železnika u svlačionicu, ali je “neočekivano“ na kraju meča došlo do varničenja između igrača domaćih, reprezentativca Srbije Stefana Birčevića i trenera gostiju Branka Maksimovića. Još se ispituje ko je “prvi počeo“, ali se pouzdano zna da je Birčević izvukao deblji kraj, jer prijava prvog sudije povlači pola hiljadarke evra iz džepa i meč neigranja (protiv Budućnosti u Podgorici). Niko da pomene rezultat – 97:70 za crno-bele, jednu od najboljih, nadahnutih igara momaka Aleksandra DŽikića, kolege koji trenutno radi odličan posao u jaaako teškim uslovima. Koji je to đavo ušao u ljude, pitam se, a čini se da je to posledica – opšteg nedostatka vaspitanja praćenog manjkom obrazovanja, samim tim nedostatkom gospodstva, viteštva, empatije, osećaja za opšte i lepo. Kako stvari stoje – proći će desetleća dok se to ne postavi na svoje mesto. Naravno, NJofra Paviljonski poslao je univerzalnu poruku svim kvariteljima lepote košarke – “nisam ti ja majka, da te volim i kad si izmet“! Pretpostavljate – poslednju reč sam ja izmenio i ublažio…

Dolazim do trećeg, najlepšeg bloka kolumnice, a to su redne pobede Crvene zvezde, kako u ABA “kokošarenju“, tako i u Evroligi. Od poslednjih sedam mečeva šest je dobijeno, pet rednih, a sećam se da sam pre tri meča napisao da ako sva tri dobiju – mogu da počnu “slavlje“ ulaska u četvrtfinale. Uz moj duboki naklon i čestitke za prikazano, da probam da predvidim nekoliko stvari. Prvo, na dvanaest kola pre kraja CZ ima deset pobeda, potrebno im je još pet da “obezbede“ drugi krug, a to je manje od 42 odsto uspeha. Drugo, bez obzira što hrabro igraju i u gostima, osnov uspeha čine trijumfi kod kuće nad Galatasarajem, Bambergom i Uniksom, koji će poroditi još nekoliko. Treće, uprkos analizama tipa “manje treniraju pa stoga dobro igraju“, koje su blago rečeno problematične, tim pleše maestralno jer je u odbrani postigao nekoliko dosad neviđenih stvari: osim fanatičnog pristupa tom delu posla, ujednačenosti uloga – ističe se Branko Lazić, “odbrambeni DŽordan“ na spoljnim pozicijama (praćen Jovićem, Dženkinsom, Dangubićem…), kao i Kuzmić na unutrašnjim, centarskim defanzivnim radovima. Elem, oni to ne rade grubom igrom i obiljem faulova (po filozofiji pojedinaca “tuci što više, ne smeju nam svirati preko tridesetak ličnih“), Makabi nije izveo slobodno bacanje u Beogradu! Četvrto, bolji napad “rodio se“ iz odbrane, pre svega lakim poenima iz kontre, osećajem sigurnosti u šutu za tri poena, a “spuštanje“ protivnika na mali broj poena i niz pobeda – dali su sigurnost u neizvesnim, šahovskim završnicama. Izgleda prosto kad se napiše, ali jako teško u praksi, zar ne? Peto, posledično – ovo nije isti tim iz oktobra, samo su face iste, pojedinačni i timski napredak je enorman, laiku vidjiv…

Na kraju, pozdrav i od Njofre Paviljinskog, uz jednu zagonetnu – “kada si okružen klovnovima nije ti do smeha“, i jednu osvežavajuću poruku – “za lepotu je potrebno osam sati sna, devet ako si baš mnogo ružan“…