Kolumnicu pišem tik pred donošenje odluke u koje tri države će se igrati kvalifikacionu turniri za odlazak u Rio, na Olimpijske igre, na kojima naših košarkaša nema od 2004. godine, ako se ne varam. Obaveštenija od naše, italijanska štampa piše da će to biti Filipini, Srbija i Italija, donekle muti vodu Turska sa eventualnom „specijalnom pozivnicom“, ali… Glasno razmišljam u nekoliko pravaca: još bitnije od domaćinstva je sa koliko i kojim od evropskih reprezentacija ćemo biti u grupi. Odnosno, kako to da FIBA nije izašla na videlo sa kriterijumima po kojima se izvlače grupe, ili ako su „favoriti“ domaćini (npr. Italija i Srbija), hoće li Francuska i Grčka ići van Evrope, ili će se udomiti geografski bližem „domaćinu“? Tačnije, koga će krovna basket organizacija potajno „pogurati“ u Rio… Zaključak, važnije od organizovanja turnira i brda potrošenih parica je snaga tima.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Mislim da na tom planu možemo biti realni optimisti, jer će selektoru Aleksandru Đorđeviću biti na raspolaganju više igračkih opcija po svim linijama nego pred poslednje Evropsko prvenstvo. Pre svega mislim na iskusnog Bobana Marjanovića (1988) i mlađanog Nikolu Jokića (1995), koji uz sjajnog Nemanju Bjelicu čine trio koji je srpsku basket javnost (nanovo) zainteresovao za noćna NBA događanja. Maestralni Stefan Jović propustio je prošlu akciju zbog povrede (ili slično), ali dumam da je neophodan repi, jer sa Milošem Teodosićem (koji igra u životnoj formi i izgledno je da će sa CSKA „konačno“ osvojiti i Evroligu) čini ofanzivno-defanzivno kompletan tandem na poziciji pleja, koji u svakom segmentu može isparirati francuskim, ili španskim organizatorima igre. Da ne uzimam previše na sebe posao selektora, u dvanaest odabranih mogao bi da se nađe i Zvezdin „džoker“ Marko Gudurić (1995), šutevima za tri poena, energijom, samopouzdanjem, projekcijom za budućnost. Komšija NJofra, bez čijeg čitanja ne puštam u etar nijedan tekst, kritički kaže – „bratiću, mogao si i kraće da nam saopštiš da ćemo igrati u Brazilu i mušku košarku“…
Bilo je i drugih nadgornjavanja, među kojima i dva neobična performansa, da ne kažem srpska rijalitija. Jedan je dirljivi oproštaj navijača crno-belih od svog trenerskog idola Duška Vujoševića, koji je tik po ustoličenju Aleksandra DŽikića (dve i po godine) na užarenu klupu crno-belih potpisao za francuski Limož na osamnaest meseci, uz radni naslov „idem da dođem“, što je prilično logično, jer je priglupo „odlazim da odem“. Bilo je skandiranja, spontanih emocija, suza, detalje mi je do u tančine prepričao NJofra, koji do daljeg dela uz floskulu „ne družim se sa mediokritetima“. Lepo, iskusni kouč će se svakako dobro pokazati i na novom posle, jer je već radio u Španiji, Italiji i Rusiji…
Ali, medijski je manje naglašen i analiziran sastanak ABA ligaša (ko je sa kim došao, sedeo, ko za koga lobirao i zašto), odnosno neuspeli pokušaj srpskih klubova da smene komesara za suđenje Aleša Kamnikara. Hmmm, sa mnom verovatno nešto nije u redu, ali ja sam to video drugačije, više kao pokušaj jednog čoveka (manje kluba koji vodi) da košarkaški zavlada, posle Srbije, čitavim Balkanom, a ni tu geografski neće biti kraj. Odnosno, kako to da našim akterima nije dobro suđenje, kad su od aprila 2004. godine zlatno jadransko prstenje osvajali srpski timovi (FMP, Hemofarm, Partizan i Crvena zvezda). Uz dva izuzetka, jednom Makabi, a pre dve godine su Zvezda i Partizan „jedva naterali“ Cibonu i Cedevitu da igraju finale u Beogradskoj areni i da iz čistog nehata Cibona pobedi i prepusti Zvezdi mesto u Evropi… Gleduckao sam pomalo i ABA utakmice i teško da bih pomislio, nekmoli napisao, da su Zvezda i Mega, još manje Metalac i Partizan oštećeni. Pre mislim da je svako na mestu koje mu pripada kvalitetom igara, da ne kažem nešto drugo…
Na kraju, koja reč upravo o pomenuta četiri naša ponajbolja seniorska sastava. Zvezda je uz dobru igru protiv Panatinaikosa u gostima osvojila „više“ od dva boda – vratila se na pobednički kolosek, svoje šanse za prolazak u osam u Evroligi podigla na barem 51 odsto, dobila Kinsija kao timskog igrača i alternativnog pleja u važnim mečevima – malo li je? Moja poruka: oprezno sa Unikahom, posebno ako je najjači argument „leže nam španski klubovi“. U najjačem „domaćem“ nadmetanju, ABA ligici, povećane su joj šanse do se domogne drugog mesta (ako Kamnikar ne zasmeta?) i tako dalje… Mega Leks igra sjajno, ništa slabije od tri tima koji su tabelarno ispred njih, možda zbog sedam dana između mečeva, a možda i zbog kvaliteta igrača i trenera Dejana Milojevića. Rano je pričati o Kupu Radivoja Koraća (tradicionalno Niš, 18-21. februar), ali „javlja mi se“ da bi to mogao da bude i prvi senirski trofej u vitrinama ovog mladog kluba!?
Partizan i Metalac kubure dosta sa finansijama (samim tim i kvalitetom na parketu), ali je dolazak DŽileta zamajac za siguran „opstanak“ i bolju budućnost crno-belih, a raspored i kompletiranje tima iz Valjeva garant da neće biti na dva poslednja mesta. E sad, momcima Vlade Đokića ne ide u prilog igra u defanzivi (najviše primljenih poena), kao i činjenica da je moguće da naredne sezone Srbija ima cirka tri predstavnika na Jadranu, pa ni podatak za Superligu da FMP, na primer, uz dva moguća pojačanja nije snagom daleko od Metalca. Ali, sačekajmo još malo, basket događaji idu neviđenom, „farma-brzinom“, dnevno se prave veleobrti, lupinzi cirkuskog tipa… Za kraj, uz pozdrav i lepe želje još jedna NJofrina poskočica – „uzdaj se use i u tuđe kljuse“…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
