Oko veoma uspešnog nastupa seniorske košarkaške reprezentacije Srbije na svetskom prvenstvu u Turskoj, zauzimanja četvrtog mesta i svih stresova i emotivnih izliva, često nekontrolisanih, svoje mišljenje iznela je „i kurta i murta“, posebno „kurta“, pozvani i nepozvani, stručnjaci raznih fela, a najčešće laici, odnosno oni koji vole a ne znaju (a da pritom još nisu nabavili ni Nalog)…
Tako je medijskom sverom prohujalo više teško svarljivih baljezgarija ( kao: atentat na kralja, zločin u Carigradu, Gavrilo Princip, janičari, osmanlije, zulumćari, Kemal Paša Ataturk, devlati, srpski vitezovi, Branković, Obilić, bajram, italijanski fićfirić, švabe, Turci, smrtonosni dalekometni hitac…) nego u godišnjem almanahu najbrabonjanja žute štampe. Bilo je tu i uplitanja u državnu politiku, žalopojki što nema piva i žestine, procene karakterno-moralnih osobina Bogdana Tanjevića, (ne)znanja Serđa Skariola, nastupa golim a maljavim grudima po sistemu „pucajte, ja vam i dalje držim javni čas basketa“, sve do iz sive mase nekim čudom izašlih konstatacija tipa – Teodosić nije zavio povređeni prst, da protivnik ne sazna o kojoj se ruci radi?! Mogla bi se knjiga-bisernica sastaviti, debela kao telefonski imenik Beograda, ako bi bilo dokonih ljudi sa dobrim želucem…
Mislim da je Dušan Ivković za protekle tri godine napravio mnogo? Oformio je otvorenu grupu od dvadesetak košarkaša, čije godine mladosti obećavaju barem još dva olimpijska ciklusa nastupa za reprezentaciju, a čiji smisao za igru, vic, fintu, asistenciju i uopšte saradnju – dobija najvišu moguću ocenu. Preciznije, gro je mislećih, lucidnih igrača koji prepoznaju šta se na terenu dešava, a tek po koji robot, čija snaga ide ispred tehnike. Gotovo svi su šuterski rang podigli na najviši nivo, a na kraju – ali ne i po važnosti – imaju osećaj pripadnosti državi, dresu, himni… Iskreno, dosadilo mi je, kao i većini zaljubljenika u ovu Igru, da gledam pešačko-industrijsku košarku u kojoj dominira snaga, faul, filozofija tipa „koliko god ličnih da napravimo – sudije će odsvirati maksimalno tridesetak“, znači „cepaj“, uspori, ne daj kontranapad, beči se na sudije, kukaj po medijima („nemamo pare, svi su povređeni, zavera enormnih razmera protiv nas je na delu“), obezbedi logistiku od vrha, najbolje od predsednika države; što više puta ponovi kako „smo oštećeni a vredno treniramo“ (kao da ostali štrikaju džempere u sali) i tako dalje i tome bliže…
Dalje, selektor je i među trenerima animirao desetak, uglavnom mladih, koji uče uz njega. Da ne idem do Jedinstvene juniorske lige Srbije (koju će „stručnjaci“ ugasiti, čim Ivković pređe grčku granicu) i ostalim poboljšanjima rada sa mladim… Ne volim da poslednjih desetak godina od Španije učimo šta je to moderna košarka, dok mi tabanamo po parketu i životu, a drago mi je što sam video da, uz Litvaniju, igramo najpribližnije nečemu što se može nazvati „moderan model igre“…
Zbog toga i milion detalja koji se uklapaju u rečeno, znam da je Dušan Ivković i, pre svega, njegovo momci, napravio mnogo više od četvrtog mesta. Treba povući nekoliko (jednostavnih?) poteza i poslednjih desetak jadnih basket godina ostaće zauvek za nama: ostaviti gospodina Ivkovića na mestu selektora, obezbediti novac i ljude u Savezu koji mogu da ga prate. Da rezimiram. OVDE SE RADI O DVA PRISTUPA, DVE FILOZOFIJE KOŠARKE, NARAVNO I BAREM DVE GRUPE LJUDI KOJI HOĆE DA RUKOVODE!
A, manje je važna nagažena bočna aut linija, promašena brzopleta trojka, sudijska evidentna nepravda, loša forma trojice igrača, izostavljanje dvojice koji bi možda… Pamti se Teov pas i hladnokrvnost u donošenju najtežih odluka, Rašićeva mirna ruka, Savanov vic na poziciji centra, Novicina želja za pobedom i tako dalje. Uzmi ili ostavi, što kažu pametni ljudi…
Autor je trener FMP i mlade reprezentacije Srbije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
