Vlada ili Pedro?

Već viđeno, ali mi se čini da ovoga puta, osim spontanosti emotivnih blogera, ima i „poluorganizovane hajke“ (ili, možda nema?) – koja je počela pre nešto više od godinu dana, ne znam čijim i kakvim interesima, ne toliko na crno-bele kao sistem, koliko na pojedine igrače i – Jovanovića, pre svega. Nisam pravni niti ikakav zastupnik kouča Partizana, još manje to činim iz „kolegijalnih razloga“, jer Jovanovića „brane“ činjenice: dugogodišnji predan rad kao pomoćnika Duška Vujoševića, usput i sa mlađim reprezentativnim kategorijama; prošlogodišnje tri titule i prolaz „iz cuga“ u drugi krug Evrolige, hrabrost u podmlađivanju tima, izgledne šanse da se ponovo dese titule i, na kraju – poštenje i posvećenost poslu kojim se bavi… Videćemo brzo, mada znam da u Humskoj imaju drugačiji odnos prema zameni trenera, nego u nekim klubovima beogradskog okruženja, gde su se prvi ljudi struke menjali kvartalno, kao godišnja doba, ili modna kolekcija VR…

Normalno, sad smo svi pametni o samom meču, a istakao bih dva detalja: Armani je bio bolji te večeri, iskoristio svima znane slabosti crno-belih (šut za jedan i tri poena, a samim tim i napad na zonske odbrane), kao i povećani pritisak „spolja“ (spontani, ili možda ne?) na relativno mlad tim. Drugo, što sam u više navrata isticao na ovom mestu – meč polusezone se odigrao znatno ranije, u Belgiji protiv sastava Šarloa… Sad, ova moja kolumnica se sama piše. Sledom događaja, na redu je prvi ovosezonski „večiti derbi“ (stavljam pod navodnike, jer ne znamo da li će vazda i dokle trajati i biti – večiti, a prisustvovao sam nekim mečevima koji su bili sve – samo ne derbi). Dok pišem ove redove (nedeljno jutro) samo mogu da nagađam rezultat koji vi znate, ali da probam da kažem koju reč: posle tri, teška i zaredna, poraza Partizana (guslari i analitičari će iskopati podatak kada se to crno-belima poslednji put desilo, čak se dugopamteći Njofra ne seća) nije lako psihološki dići tim i, nalazim, da tu trener pravu pomoć može imati od ljudi koji vode klub godinama, pre svega Danilovića i Todorića. Drugo, žar i znanje igranja ovih mečeva imaju Kecman, Božić, Milosavljević, Lučić, Katić – a novu energiju (ponovo prepunog Pionira isključivo u crno-belim bojama) doneće Lo, Anđušić, Čakarević, Mačvan i Raduljica… Sa druge strane, Svetislav Pešić, novajlija, pravoslavac Omar Tomas, kao i loše stanje na tabeli i šansa da se pobedom stiša sve glasnije negodovanje sa svim što je proteklih sto dana pratilo projekat „CZ u CZB, a FMP u legendu“ – glavni su aduti Crvene zvezde Beograd. Da li i dovoljni? Mislim, ipak, da ne – pošto je, trenerski gledano, Partizan jači na centarskim, a ništa slabiji na spoljnim pozicijama. Dakle, vidim jednu od utakmica koje se pamte duže „od sledeće“, ali i pobedu crno-belih, kao blag melem na ljutu ranu…

Nego, kad sam već pomenuo FMP, prirodom posla i voljom žreba, bio sam – kao trener a ne gledalac – dva puta u hali u Železniku tokom prošle nedelje. Osećam se dobro u toj dvorani, da se ne lažemo, video sam pojedine ljude iz administracije, igrače i trenere koje poštujem i sa kojima sam zdušno sarađivao, ali me muči jedna stvar: nigde obeležja FMP-a, svugde CZB, tako da sam i sad u trilemi: jesam li 30. decembra 1994. godine, na otvaranju dvorane u predgrađu, vodio FMP protiv Crvene zvezde (trener je bio čuveni Moka Slavnić, ako se ne varam), ili Crvene zvezde Beograd protiv same sebe? Jesmo li, Milatović, Đurović, Vukoičić i moja malenkost – trofejni treneri CZB (i zašto nas nema po almanasima tog, prerano“pokojnog“ kluba?) ili FMP-a? Konačno, gde su trenirali i za koga igrali reprezentativci – Petrović, Milojević, Aškrabić, Popović, Rašić, Marinović, Jorović, Ilić, Mačvan, Teodosić, Erceg, Raduljica, Savanović, Cvetković i ini? Da, istorija je duga, sećanje krhko, sadašnjost neizvesna – pomaže mi moj prijatelj, filozofski nastrojeni Valter, tako da je u Srbiji, komšo, moguće baš sve – osim drvenog šporeta i kartonske kade…

Znam, treba kolumnu da završavam, a golicljivih basket informacija je na pretek. Prvo, prebogatu karijeru okončao je (prstenom sa Dalasom i trinaest godina u NBA) Peđa Stojaković, a ja se pitam, koliko zbog njega, još više zbog Darka Miličića, recimo – ko je kriv što nije više dao srpskoj reprezentativnoj košarci? Drugo, ne gubi li, polako i regionalna ABA liga na kvalitetu i kredibilitetu, pošto u drugom krugu Evrolige (prvi put od osnivanja?) neće biti nijednog predstavnika sa eks-ju prostora? Treće, ali prema važnosti zaslužuje da se nađe najmanje u podnaslovu, šokirala me je izjava (sada već uvaženog kolege) Milana Gurovića – istinitošću – u jednom intervjuu: „Rad sa klincima mi se ne sviđa i moje mišljenje je da treneri žele da preko dece izgrade sebe, a ne da naprave igrače… I još nešto, nije knjiga sve. Treba i praksa za ovaj posao.“ Pravo, direktom u glavu, kao i dok je bio igrač, na terenu. Zato volim tu vrstu ljudi, kao i dragog komšiju Njofru, koji do nove godine radi (čitaj: „pije pivo“) pod devizom – „bolji je provereni neprijatelj od neproverenog prijatelja“…