Kao što sam najavljivao – košarkaši Partizana lagano se stabilizuju i u regionalnoj ligi siguran sam da ih ništa neće sprečiti da, recimo, budu u četiri najbolja tima. Sa povremenim oscilacijama, sve češće nameću svoju prepoznatljivu igru – jako u odbrani, gde se protivniku, koristeći maksimalno sve udove, ne dopuštaju lepršave akcije, lagane asistencije i poeni. Kontranapad im je još uvek najjače oružje, zatim sledi igra „na leđa“, odnosno na centre i – napadački skok, koji su usavršavali ovih deset godina do detalja. Ako bih morao u dve reči sve navedeno da definišem, onda bih rekao – disciplina i borbenost.
E sad, što se pojedinim stručnjacima i ljubiteljima lepog, pa ni meni, priznajem skrušeno, taj način prezentiranja IGRE ne sviđa, što smo više naklonjeni, na primer, onome što je prezentovala Barsa prošle ili Sijena tekuće sezone – to je naš problem. Ovaj model basketa donosi rezultat crno-belima, radost velikom broju navijača i – tu se svaka analiza prekida… Da ne zaboravim, zanimljiv je još jedan detalj za domaćeg dugovečnog šampiona. Naime, posle Bojana Popovića, Lafajeta i Džerelsa – na pomolu je angažovanje i četvrtog plejmejkera u pet meseci, jer krajem tekuće nedelje izvestan je (ponovni) dolazak Miloša Vujanića u Humsku. Sad, razmišljam u nekoliko pravaca. Nije baš pohvalno lutanje u formiranju sastava, pogotovo na poziciji jedan, što je i izazvalo nešto lošije početne rezultate. Drugo, ponovo iznosim svoje (nebitno) mišljenje, da je Partizanu mnogo veći problem drugog, rezervnog pleja i, treće, rešenje sa Vujanićem pokazaće se kao dobro, jer zna sve relacije i odnose, jer je sazreo kao igrač i, konačno, željan je trofeja i da pokaže da više vredi nego što je ostvario poslednjih nekoliko godina…
Što se tiče crno-belima komšijskog kluba, Crvene zvezde, da ne ostanem nedorečen, kao u prošloj kolumni, što mi je ponovo od dobronamernih zamereno, proširiću svoju tezu, zašto mislim da će imati velikih problema, ali ne i neostvariv cilj, da izbegnu četrnaestu poziciju u NLB ligi. Naime, pre svega silom finansijskih (ne)prilika trener Uvalin formirao je mlad tim od domaćih igrača i sa njima najavljivao renesansu (ne i humanizam), davno trofejnog kluba. Kasnije se, dovođenjem trojice stranaca koji u pobedama postižu sedamdesetak odsto poena, odustalo, razumljivo, od „mladosti“ i prešlo na rezultat, odnosno spašavanja žive glave… I, sad smo tu, NEGDE IZMEĐU. Ne bih voleo da na kraju ne bude ni razigrane omladine ni regionalne lige… Praktično, ovog sekunda Zvezda, koju je poslednje dve utakmice u Beogradu pratilo čak po šest hiljada ljudi, što, pre svega, govori o snazi imena sportskog društva, ima dvanaest utakmica do kraja i lošu situaciju, najblaže rečeno. Jer, gostuje Zadru, koji se pojačao Mejsonom, koji ima trenutno pobedu više i – koji je crveno-bele savladao u Pioniru; jer, gostuje Ciboni, koja ima pobedu više, bolju atmosferu sa koučem Anzulovićem i koja svakodnevno pojačava sastav; jer dočekuje Igokeu, koja ima dve pobede više i koja ih je u Laktašima ubedljivo savladala; jer, za koji dan, gostuje Radničkom u Kragujevcu, koji ima dve pobede više, igra sjajno i – takođe je savladao crveno-bele u glavnom gradu; jer, konačno, što svi ostali imaju nedostižnih tri ili više pobeda. To je matematička realnost, sve ostalo „može da bidne, ali ne mora da znači“…
Na kraju, ali ne i po važnosti, da pomenem zanimljivosti iz domaće najjače lige, jednostavnog naziva – Košarkaška liga Srbije. Prvo, vodeći reprezentaciju na nedavnoj revijalnoj utakmici u Laktašima protiv selekcije Republike Srpske, uverio sam se da ima barem dvadesetak, uglavnom mladih, momaka koji svojim kvalitetom već od naredne sezone mogu uspešno da nastupaju u Jadranskoj ligi. Drugo, organizacija, ljudi i finansije klubova su na zavidno niskom nivou, tako da pojedinima preti da ni ne odigraju sezonu do kraja. Treneri se na vrućoj klupi menjaju sportskim direktorima, koji opet „zahtevaju od igrača svih 12 pobeda“ i slično… Sad, ne kažem da i do sada nije bilo, uglavnom neuspešnih, pokušaja raznih „šok terapija“ da se treneri zamene vodećim ljudima iz uprava klubova (jedan od krucijalnih argumenata je da su sportski rukovodioci nekada igrali basket i da godinama GLEDAJU utakmice, kao da i ja nisam odgledao hiljadu filmova, ali nijedan nisam REŽIRAO), ali sve to deluje neozbiljno, više govori o karakteru ljudi koji to rade, nego o (ne)sposobnosti kouča… I treće, koje proizilazi iz prethodnog – „nemojte ljudi ko boga vas molim“ proširivati ovu ligicu na 16 timova, jer ne znamo šta ćemo ni sa ovih 14. Ili, jesmo li sezonu počeli sa idejom o profesionalnoj ligi od 12, a završili sa realnošću o neprofesionalnoj od 16 klubova?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
