Vreme istine

 A tu nema prevare, istina je kao voda – uvek nađe put. Dakle, obećao sam koju reč više o Marini Maljković i njenim devojkama, koje su u mom fokusu tek pošto su pobedom nad Francuskom postale najbolje u Evropi. Marina je oformila jak sastav, od devojaka koje igraju od NBA lige do najjačih evropskih klubova, što znači da imaju pregršt medalja, odnosno finalnih mečeva u nogama (rukama i glavi), a to iskustvo je nemerljivo na takmičenjima kao što je Olimpijada. Drugo, u sastav su ubačene i dve juniorke, što je nekad bila uobičajena praksa na ovim prostorima, jer su one (pra)početak smene generacija, koja mora doći, kao i prenosioci svega pozitivnog – rada, ponašanja, načina treninga i igre. Treće, jako dugo su zajedno, podela uloga u timu je, bez sujeta, precizno izvršena, (što je najteže, kao u Šijanovom filmu “Ko to tamo peva“ – imaš desetak asova glume, a samo je jedna “glavna“ rola), devojke na i van terena deluju kao poveća, skladna porodica. Četvrto, razgovarao sam sa čovekom koji je prisustvovao treninzima reprezentacije, a koji je i sam bio vrhunski igrač, kaže mi da je trening i danas na optimalnom, vrhunskom nivou, što nije uvek lako sprovesti sa igračicama tog rejtinga, posle teških klupskih obaveza, psiho-fizičkog zamora. Peto, pratio sam predavanje Marine Maljković na nedavnoj Košarkaškoj klinici Beograd i shvatio njenu posvećenost: u obilju posla koji ima, nije rutinski prišla zadatku i “prepisala trening“, već se spremila maksimalno, inovativno, što govori da vrednuje svaki detalj trenerskog zanata. Šesto, u prognozama za osvajanje medalja u Riju naših devojaka nema među nosiocima kolajni (SAD, Australija i Francuska), ali bolji poznavaoci, čije mišljenje delim, vide Sonju Petrović, sestre Dabović i ostalih devet devojaka – sa srebrom oko vrata. Naravno, doza sreće je neophodna – a ključna je pobeda u prvoj utakmici protiv selekcije Brazila. Srećno…

Izabranici Saše Đorđevića, u odnosu na devojke, imaju sličnu, veoma jaku konkurenciju, ali i nešto teži put pre samog takmičenja. Prvo, kvalifikacije za OI bitno menjaju, skoro da uslovljavaju način treninga – seku pripremu na dva ciklusa, što se videlo na turniru u Argentini – domaćin je bio u “preciznije pogođenoj“ formi od Francuske, Hrvatske i Srbije, koje su već igrale da budu prve, pa sad moraju opet. Drugo, otkaza i povreda kod devojaka nije bilo, a “sumnjivi“ srpski mentalitet digao je prašinu oko Bobija Marjanovića, a koliki je peh odsustvo Nemanje Bjelice – ne treba ni gurati prst u živu ranu. Na kraju, blaže povrede Teodosića i Nedovića povećavaju nervozu u timu, ako ništa drugo. Treće, turnir je jak i pored četiri-pet “zalutalih“ aktera. Da ponovim, SAD će biti prve, Španija “kao“ ima papirnatu prednost nad Srbijom, Argentinom, Francuskom, Litvanijom, Hrvatskom… “Javlja mi se“ pobedničko postolje, ukoliko kouč izbije momcima iz glave da smo tukli Francuze gde stignemo, kao majka ludo dete, da smo opet Hrvatima davali trojke na kraju, iz svlačionice, da su nas Litvanci poslednji put “slučajno“ savladali i tako dalje. Srećno svima…

NJofra i ja intenzivno se spremamo za OI: komša je nabavio televizor (na otplatu, odnosno – “majke mi platiću ti“), ne znam koliko ima inča, znam samo da su ga četvorica (u)nosila, a piće ćemo dnevno trebovati. NJofra je, što se plasmana tiče, optimistički raspoložen, ali je dodao filozofski – “bratiću, kad su me naterali da pođem u trgovačku, po sistemu nema budale dok školu ne završi, tamo su me prvo naučili da u kilo jabuka stavim dve trule“. Što se mene tiče, notiraću da današnja košarka nije naša, pozajmili smo je od predaka, a dugujemo je potomcima…

Biće vremena, posle OI, da se posvetimo regionalnom i domaćem basketu, ali mi đavo ne da mira, jer je raspon gluposti na ovom eks jugoslovenskom arealu grandiozan. Recimo, ABA liga odavno je “teatar apsurda“. Prvo smanje takmičenje na dvanaest, pa bez ijedne odigrane utakmice opet “prošire“ na četrnaest kandidata, pa onda Olimpija (tri validna igrača u klubu) i Helios kažu “neću više sa vama da se igram“. Iz dupeta u glavu došlo je i Zlatorogu iz Laškog, a u pamet riječkog Kvarnera nikad sumnjao nisam – oba kluba neće da učestvuju ni za džabe. Ako sam ja dobro shvatio – niko neće u Jadransku, vreme je za katanac ili stečajnog upravnika. Ipak, ljudski um je – dokazano – studiozniji u zlu nego u dobru, tako da je viđeno nekoliko scenarija. Prvi, koji se neće odigrati, da se svi “rasture kao Bitlsi“ i gledaju svoja posla u nacionalnim, onemoćalim takmičenjcima. Drugi, koji je malo verovatan, da naučnici kažu – imamo dvanaest timova, to smo i hteli, smanjujemo opet ligu, šalili smo se sa proširenjem. Treći, pošto iz Slovenije, Hrvatske i Srbije nema “budala“ za igru, na redu su Kumanovo i Široki, daj njih da na’vatamo. Možda ovo parcijalno i prođe. Četvrti, po meni realan scenario je: Sutjeska iz Nikšića kao treći crnogorski klub (pa šta?), a četrnaestog učesnika će složno, argumentovano “ubediti“. Možda ipak to bude makedonski predstavnik…

Taman kad sam mislio da okončam kolumnicom NJofrinim sloganom – “zlo menja formate, dobro je uvek isto“, komša me, osokoljen što crno-beli ubrzano dovedoše šest-sedam igrača, čačnu nešto po sistemu šta to bi sa CZ i Milkom Bjelicom? Ono – došao u redove šampiona na dve sezone, “moša“ – nije ni krenuo. Ne znam, “javlja mi se“ da su se Gazda i Menadžer dogovorili (na primer, 350+400 hiljada nečega, crvenih krvnih zrnaca recimo), pa se onda crv sumnje uvukao Gazdi u glavu, pa onda botovi (spontano – he, heee) krenu da nalaze mane pojačanju i slično. Srpska posla…