Vreme klimoglava

Nego, raspravljam nešto, ovako dokon, sa komšijom Njofrom, čovekom koji je od dokolice izgradio svojevrsnu filozofiju, kako li su igrači Sijene, a posebno trener Pjaniđani preživeli prvi meč, odnosno poraz od Olimpijakosa sa groznih 48 razlike (mada sam bezmalo siguran da tu najviše boli samo 9 /devet/ postignutih poena u prvom poluvremenu), kao i kako su smogli snage da se dignu iz predvorja pakla i pobede ubedljivo drugu utakmicu? Kako li su samo sporo tekli tih 48 sati do novog meča? Međutim, radi se o vrhunskom stručnjaku i igračima kojima je upravo borbenost, moral, viteštvo (koje u sebi sadrži i „kulturu poraza“ kao važnu lekciju), primenjivo znanje, solidno kućno vaspitanje… – životni moto. A, da se italijanski kouč kojim slučajem preziva Pjanić, ili slično, i da se radi o srpskom klupčiću, scenario bi bio naglavce drugačiji: moćni Gazda, okružen brojnom svitom, poglavito sastavljenom od rodbine nekošarkaškog tipa (koja u celosti nije radila fizičko vaspitanje, pa samim tim ne zna da demonstrira, recimo, kolut napred) i apsolutno poslušnih poltrona, tzv. klimoglava – smenio bi Pjanića u poluvremenu, možda čak i telefonski u tajm-autu… Naravno, feljtoni o trenerovom mega neznanju, neradu, bludu i tajnom lečenju od alkohola, odnosno nekoliko svrsishodnih poseta lokalnoj Ludari – popunili bi tiraž žutih medija, a to kako bi ga „raskrinkali“ Internet kritičari – ušlo bi u anale tajne pljuvačine iz podgrupe „farma“… Dobro, neukima će se učiniti da primer koji sledi nema dodirnih tačaka sa „slučajem 48“, te da je trebalo da pređem na novi pasus, ali Njofra i ja se ne bismo složili sa tim. Elem, Željko Obradović, sa svojim igračima i trenerima, savladao je usred Barselone aktuelnog prvaka Evrope i seriju prebacio u Atinu, gde jako retko gubi ekstra bitne mečeve. Bilo je i navijača (pozitivno raspoloženih, podrazumeva se) na aerodromskom dočeku, ali mene lično fascinirao je podatak da je to bio momenat da Željko 700. (sedamstoti) put u dvanaest godina sedi na klupi istog kluba, pogotovo ako se isti zove Panatinaikos?! Normalno je onda da će, kao nagrada za svačije strpljenje i rad, stići trofeji, novac, slava… Uz časne izuzetke, u Srbiji je jako malo trenera koji u klubu izdrže 700 dana (bilo je slučajeva da pojedini nisu opstali ni toliko sati, treba li da navodim primere?)… Sad, efektnosti radi, prvi deo kolumne najbolje je završiti nekom pametnom, a duhovitom rečenicom. Setio sam se pokojnog Bogdana Tirnanića i one njegove čuvene: „Po Ustavu, svako ima pravo da se kreće i da bude kreten…“

Idemo na ostale (vedrije?) košarkaške teme, kao što je Superliga, recimo. Drugo kolo je za nama, karavan se zahuktava, što dobrim basketom, što nervozom i sitnim zađevicama, za sada. Prema očekivanju, Partizan, Hemofarm i Radnički iz Kragujevca kolo vode i čini se da će između sebe podeliti tri „besplatna“ mesta za NLB događanja. Svih ostalih pet timova (možda, ipak, četiri?) vodiće grčevitu borbu da se nađu u polufinalu, izbroje 150 hiljadarki evra i (preko računa?) uplate ih preduzeću Sidro, pa se zatim po regionu sportski takmiče, časno izbore dvanaesto, trinaesto mesto i dobrano ga, kako i dolikuje, proslave – teškom hranom i lakim pićem! Možda sam ja malo ciničniji u ovoj kolumni, ali mislim da je istina tu negde, baš blizu… Mega Vizura i FMP, timovi koji sticajem okolnosti i voljom žreba za sada nemaju pobedu, odigraće sutra na Novom Beogradu utakmicu koja će poraženog znatno udaljiti od četvrtog mesta. Treći tim koji nije osetio čari pobede, a za koji sam takođe siguran da bi, iako kuka iz sveg glasa kako prosjači najstrašnije, nabavio potrebne parice za „članarinu“, jeste Crvena zvezda. Naime, momcima Saše Nikitovića bi eventualni trijumf u gostima nad neugodnim OKK Beogradom značio duple bodove: osim dva za pobedu – i malu prednost nad FMP-om, koji je u prvom kolu izgubio od istog protivnika… Valjevski Metalac (koji je još u šoku zbog simpatičnih 900 hiljada dinara kazni uplaćenih nedavno Savezu) čeka iz prikrajka i vidi sebe na Jadranu dogodine… Dalje, Superliga na videlo polako izbacuje i neka igračka imena, koja do sada svojom zvučnošću i nisu bila u samom vrhu. Osim Borisa Savovića, krilnog centra Hemofarma, koji dominira igrama u prva dva kola (25 poena i 11 skokova prosečno, uz šut iz igre 9 od 11 protiv Zvezde u Beogradu, s tim što su Vrščani oba meča igrali u gostima) i znanih imena aktera koji nastupaju u NLB, hteo bih da apostrofiram momke koji su se uglavnom borili za status kroz klubove Košarkaške lige Srbije. Jedan od njih svakako je i plejmejker Metalca Marko Ljubičić. Radi se o igraču rođenom 1987. godine, koji je u nedavno završenom srpskom takmičenju uradio nešto što ja ne pamtim – naime, bio je najbolji asistent (što mu pozicija u ekipi i zahteva), ali – i skakač, što je potpuno atipično, ali i pozitivno za tim. U prvoj pobedi svog kluba, nad Mega Vizurom (80:74), pred prepunom valjevskom dvoranom, ovaj igrač, koji će sigurno veoma brzo izboriti mesto i u nekom od jačih klubova i rangova, učestvovao je (uz indeks uspešnosti 36) sa 18 poena, ali i osam skokova i sedam asistencija, između ostalog…