Zalivao, ne zalivao – uvenuće

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Naravno, to zavisi, uglavnom, od toga šta treneri i vodeći ljudi klubova govore svojim momcima o rivalu: ''tretiramo ih kao sportske suparnike, daćemo sve od sebe da ih sportski pobedimo'', ili – ''moramo da ih iskidamo kako znamo, ne biraj sredstva, udri''… Hmmm, pre će biti da je ovo drugo, pošto sam viđao kako se pojedini košarkaši koji igraju kao ''stranci'' – strašno brzo uklope u odnos ''grobari''-''delije'', pa i sami izazivaju incidente, umesto da smiruju. Šta reći o ostrašćenim ''navijačima'' koji vazda traže kavgu i nikada ne priznaju da je rival ''pošteno'' slavio, a šta tek očekivati od njihovih (muških) naslednika za petnaestak godina, pošto u pripadajućem dresu krenu na utakmice tek što prohodaju, a nauče vrlo brzo sve uvredljive pesmice na račun suprotnog tabora? Problem prevazilazi okvire mog intelekta i pisanija, pa neću ići dalje… Samo da notiram, na ovu temu, ucveljenog komšiju Njofru (koji ove nedelje radi pod sloganom ''samo mirno, sigurno je sve izgubljeno'', odnosno – što mu dođe na isto – ''zalivao, ne zalivao – uvenuće''): bratiću, za mene je ''sportski gest'' kad razrednoj na kraju godine priznaš da si joj baš ti mačku posuo ekstralepkom, ili kad razneseš tonu ribe dinamitom – pa svu tu ribu uredno vratiš nazad u vodu…

No dobro, treba biti optimista. Elem, Crvena zvezda igra večeras treći finalni meč ABA lige, sa Cedevitom u Zagrebu, posle beogradskih 2:0. Pobede su velike ''kao kuća'', igra mestimično tanušna, za zaborav uz pouke. Alibi je pozivati se na umor, pogotovo što je protivnik imao meč više, u Podgorici. Evo mog ugla gledanja: na oba meča crveno-beli nisu došli do 70 datih poena, kao što im se dešavalo u nekoliko evroligaških mečeva (posebno u drugom delu), a treba podsetiti da je i Cedevita igrala isto, elitno takmičenje. To se desilo iz više razloga – jer je igra spuštena pod koš, na centre, što je rezonski, jer tu i jeste najveća prednost našeg tima, tako da su Marjanović i Mitrović u oba meča jedini bili sa dvocifrenim poenterskim učinkom, a kuriozitet je svakako da su zajedno postigli više od 52 odsto koševa, a ostalih desetak igrača – zajedno manje od 48 odsto! Naravno, igra je bila sporija, odbrana granitna i sve se dobro završilo…

Imam utisak da će na gostovanju dosta stvari biti različito. Prvo, dumam da će za pobedu Zvezdi biti potrebno minimum 75 datih koševa, tako da spoljna linija mora preuzeti na sebe više šuteva, uz polovičnu preciznost. Odnosno – neće centarski par biti sudijski ''ispoštovan'' kao u Beogradu, iskusni Repeša naći će neko novo ''udvajanje'' za Bobija, a nije nemoguće da se duže u odbrani zadrži u zonskim varijantama. Dalje, u Beogradu Cedevita (koja je šuterski dominantnija), nije iz igre prešla procenat ubačaja od 35 odsto, što će se teško desiti na ''domaćem parketu'', jer tu igraju znatno bolje, hrabrije nego u gostima, a Gordić, Tomas, Babić i Pilepić umeju da pogađaju u seriji. Konačno, osetili su da mogu da pariraju Zvezdi, dobili na kuraži, samim tim što su obezbedili ponovo Evroligu, a niko ih ne smatra favoritima, posebno ne posle 0:2. Zaključak: oprez, promena pojedinih taktičkih blokova, traženje alternativnih rešenja (posebno spolja) i – novog ''džokera'', možda u ''liku i delu'' Blažiča. Lično, bio bih iskreno začuđen da se serija ponovo preseli u Beograd…

Jedna konstatacija, možda diskutabilna: Cedevita je svakako ostvarila najveći uspeh od četiri učesnika polufinala, pošto je sa svojim snagama (jedino je Gordić papirološki ''stranac'') – što znači manje novca i ''lansiranja'' više domaćih talenata – došla do ovih visina. Ujedno, pošto sam dokon prebirao po po rosterima timova – došao sam do podatka da je u tri hrvatska kluba, sa manjom ili većom minutažom, u regionalnoj ligici nastupalo čak 18 momaka starosti od 17 do 20 godina. Zvezda i Partizan imali su skupa osam ''stranaca'', pa hoću da kažem – nemoj za tri-četiri sezone da se začudimo ako hrvatska reprezentacija (uz Šarića, Hezonju…) bude isplivala na vrh evropskog basketa, ispred nas… Ali, to je druga tema, za neke druge čike, ne za ''bivše trenere i priučene analitičare'', kao što sam ja, na primer. Za kraj, pitam NJofru ''gledamo li večeras tekmu'' – izbečio se u mene kao da sam tek pristigao iz ''Laze'', uz jedva čujno: nemam tu za koga da navijam, a nema u basketu nerešeno…