Zasijala i Zvezda

Svejedno što do kraja regionalnog takmičenja ima još osam kola, mišljenja sam da je Zvezda obezbedila „opstanak“, jer teško da rashodovani Zadar ostvari dve pobede više do kraja posustalog regionalnog karavana. Iskrene čestitke, pre svega momcima i treneru Uvalinu, kao i svim ljudima koji su u pogonu kluba, a koji je teško danas voditi iz finansijsko-ostalih razloga, da ne ponavljam, već i vrapcima poznato…

Što se tiče nastupa jedinog srpskog šampiona, Partizan je u dva meča pokazao isto lice, ali je jednom slavio, a jednom nešto malo tugovao, jer se utakmice smenjuju neviđenom brzinom, tako da je teško iskazivati neke veće emocije. Protiv Reala u Madridu, na startu drugog dela Evrolige, poraz od 78:58 ne mora toliko da boli, koliko brine neefikasnost, prouzrokovana poslovično skromnim šutem za tri poena, povremeno i sa linije slobodnih bacanja, a jedno i drugo dosta zavisi od Veselog Jana. Druga stvar je česta promena igrača na poziciji jedan, dakle onoga ko osmišljava igru, čak i tokom samo jedne četvrtine (Božić, Džerels, Klobučar…), iako način igre crno-belih pleja više stavlja u poziciju „radnika“ nego „kreativca“, pošto ustaljeni pozicioni ataci uglavnom počinju i završavaju spuštanjem lopte centrima, što je donelo pregršt medalja u protekloj deceniji. Detalj koji mi nije promakao, a koji ima mnogo više veze sa medijima i njihovim sklonostima i naklonostima, jesu natpisi, pred meč sa španskim gigantom, tipa „protiv tradicije i novca“. Tradicija je tu da se ruši, a novac da se troši, po mom skromnom mišljenju. Drugo, konstantna jadikovka o budžetu zanemaruje samu utakmicu i ono lepo na njoj (što kaže moj uvaženi kolega Miroslav Nikolić – „ne igraju pare, nego igrači“ ). Treće, ukoliko je uopšte vaspitno raspredati o tome, onda se iznesu i podaci o timu koji upoređuješ. Recimo, koliko u evrićima mesečno košta Džerels, nasumice odabran, po slučajnom uzorku? Ja lično o tim stvarima nisam nekako upućen, ali zato sam pitao komšiju Njofru (znate ga, pisao sam o njemu, voli i ne odustaje već pedesetak godina da pije pivo u Paviljonima, na Novom Beogradu, bez razlike da li je malo, „zidarsko“, ili u plastici od dve litre, a s pravom navija za crno-bele sve ove godine). Nisam ga shvatio kada je rekao – „verovatno četiri hiljade, mada je moguće da sam neku cifru izostavio“…

Elem, subotnja utakmica dva regionalna evroligaša, koji NLB ligu odlično prezentuju i u Top 16 fazi, donela je poprilično nervoze na i uz sam rub terena, gotovo nikakvu igru, naročito u poenterskom smislu (61:50) i – nova dva boda i zasluženu pobedu crno-belih nad, takođe, veoma umornom Olimpijom. Sad, očigledno je da se radi o dve najkvalitetnije ekipe u ovom takmičenju, koje će, vrlo moguće, u finalnom meču rešiti pitanje desetog, jubilarnog osvajača povelikog, zlatnog prstena. Ono što je, na žalost, ostavilo više traga od basket umeća i virtuoznosti su koškanja na parketu i – izjava poslovično mirnog trenera zmajčeka Jurija Zdovca „da je agresivnost u odbrani bila preko svih granica, da bi i on voleo da trenira Partizan, a da mu sudije puste tuču“. Tako nekako, što nije prva izjava ovog tipa, mada to nije i najvažnije… O tome sam dosta pisao na ovom mestu, ali se, šire gledano, moje mišljenje zna: zasluženo pobeđuje onaj ko da više koševa, odnosno iskoristi bolje i sudijski kriterijum. E sad, što je taj kriterijum rastegljiv kao orbit žvaka, što se menja kao beogradsko vreme, što je selektivan i predvidiv – to je drugi par opanaka… Nego, u vezi sa tom i drugim pojavama u Jadranskoj ligi, iako sam i dalje njen pobornik, konstatujem da se polako, od obične lokalne pijace, NLB pretvara u mega vašar đilkoškog tipa, gde je gotovo sve moguće. Ili, da pojasnim, pošto većini čitalaca neće biti sve bistro: i davnih dana mogao se pre meča naslutiti po koji rezultat, vazda se nešto kupuje i prodaje, večno je bilo „viših interesa“. Čini mi se, međutim, da je poslednja sezona (nije valjda poslednja?) prevršila meru u nekim trange-frange varijantama, finansijsko-privatno-geografsko-klupskog tipa, da je košarka i sama magija te igre spuštena, po važnosti i prezentaciji, na ispod 50 procenata, a da je sve ostalo kudikamo bitnije, što automatski potire prvobitnu ideju da dobar basket gleda što više ljudi, da se zajedno zabavimo, a da svi zarade po koju paricu-crkavicu. Naravno, košarka je sve slabija, a nus proizvodi dobijaju, nepotrebno, na važnosti, tako da se inicijalna ideja izgubila u januarskim maglama, bolje rečeno preduboko „usidrila“…

Dobro, da ne bude previše negativne energije, da završim nečim lepim. Poznati su parovi za Kup Radivoja Koraća, koji se od 9. do 12. februara igra u dvorani FMP u Železniku. Veliko priznanje i velika obaveza mom klubu, kojim se obeležavaju nepune dve decenije otkako je Nebojša Čović pokrenuo nešto novo u domaćem basketu, pre svega u smislu rada sa mlađim selekcijama. Nadam se kvalitetnim partijama, miru na i oko terena i punoj dvorani sva četiri dana. Nego, nešto se više brinem za sebe i svoj posao, pošto sam kao protivnika u četvrtfinalu naišao na moćni Hemofarm, kako god okreneš drugi domaći tim po kvalitetu. Jer, neki ljudi računaju i ovako, nismo svi matematiku učili na istom mestu: pošto je FMP u Ligi Srbije pobedio svih 17 puta, kakav je problem pobediti Hemofarm i Crvenu zvezdu, recimo? Za sve je, kad bolje pogledam kriv moj kapiten Vuk Radivojević, kome sam lepo rekao i očinski ga savetovao da odmah „izvuče“ – Partizan!