Zbogom, Karlo

Njegov vedar, kozerski duh, radna energija i komunikacija sa svim generacijama, činili su ga omiljenim na svakom koraku, mnoge njegove dosetke ušle su u basket legendu. Košarkaški ponikao na Crvenom krstu, nosio je u sebi poseban šmek, koji još uvek gaji dosta ljudi koji su igračko-trenerski omirisali taj deo Beograda. Radio je sa podjednakim uspehom u muškoj i ženskoj košarci, nije se libio da uči i vaspitava decu u Valjevu, Čačku, Pančevu… Poslove i klubove nije delio na „velike i male“, uvek je bio nešto što je u košarci najviše zvanje, mnogo veće od trenerskog – UČITELJ. Svoj deo bola što ga više nema, ljubavi i drugarstva – ne želim da delim ni sa kim. Samo mi je ponekad krivo, ne što u smrti, kao i u životu, uostalom, nema reda, nego što prvo odlaze kvalitetniji, bolji ljudi… Na kraju, sa Kopaonika i Yubac kampa za mlade košarkaše, u čijim temeljima je duboko usađeno i zapisano Pljakino ime, samo još jedno – ZBOGOM, KARLO…

Pre neki (oblačan) dan, čitam da je bivši igrač Partizana Džejms Gist prvu utakmicu finala Superlige (čuj, samo prvu) protiv Hemofarma u Beogradu – igrao dopingovan. Naime, za te i slične poslove registrovana laboratorija u Austriji saopštila je da je bio pozitivan na nedozvoljenu supstancu carboboxy THC, ili tako nešto. Ljudi u Partizanu osuđuju taj postupak, zadržavajući mir u svojim redovima, a nagoveštava se za Gista zabrana igranja u sledeće dve godine… Dobro, predugo sam u sportu da se značajno začudim („ajde, nije moguće“), jer je tih stvari vazda bilo, a poslednjih godina su baš uzele maha. Naravno, jasno mi je i da igrači to uglavnom rade na svoju ruku, sa raznim savetnicima – mešetarima finansijskog smera, „doktorima“, rođacima, genijima za fizičku spremu u mesec dana i sličnim „iznutricama“, da ne kažem težu reč, koje od košarke prave „paštetu“… Nego, povodom toga, opsetim se davne 1972. godine i Olimpijskih igara u Minhenu, tačnije košarkaškog turnira. Naime, ispostavilo se da je jedan igrač Portorika, u pobedi nad Jugoslavijom, nastupao dopingovan. U dogovoru 12 igrača, stručnog štaba i rukovodstva, da se turnir napusti ukoliko se selekcija Portorika ne isključi sa prvenstva (što se, očekivano, nije dogodilo), samo je jedan momak, Ljubodrag Simonović, držeći se dogovora i časti – napustio turnir. I – nikom ništa, osim za popularnog Ducija, koji se skoro četrdeset godina bori protiv zla u sportu. Elem, igrački rejting počeo je neopravdano da mu pada, lošiji od njega pokupili su lovorike, karijera se skratila; a na ljudskom planu – „javnost“ je sve učinila da ga ocrni, a ne da u njemu gleda časnog čoveka. Znate onaj raspon deljenja etiketa (pljuneš, umesto lepka, pa zalepiš individui na čelo, da svi vide i čitaju), od najblaže („asocijalan je“) do težih („čovek je prolupao“), sa idejom da mu se ospori gotovo sve i da se od ličnosti napravi krpa, otirač za blatnjavu obuću. Pratio sam rad Ducija Simonovića, ne želim da arbitriram u događajima kojima nisam prisustvovao, ali me muči odgovor na omaleno potpitanje: u čemu Duci nije u pravu, konkretno? Ili, što bi rekao moj prijatelj Njofra: komšija, mogu da svarim svako objašnjenje, ali treba da ima barem minimum istine i logike…

Dalje, dva grčka košarkaška giganta (Panatinaikos i Olimpijakos), ozbiljno su se drmala ovih dana, ali nisu pala (a kad će – ne znamo), tako da je rešeno i pitanje ostanka barem još jednu sezonu u Atini dvojice naših ekstra trenera – Dušana Ivkovića i Željka Obradovića. Sudbina srpskih igrača biće poznata u najskorije vreme, ali se čini da će Olimpijakos napustiti poneko (ili, možda sva trojica?). Opet, sa druge strane, iz Italije, poput ptičijeg gripa širi se vest da će proslavljeni Saša Đorđević ponovo sesti na (usijana ringla) trenersku klupu, ovoga puta Benetona. Sačekaćemo potvrdu ili demanti „druge strane“, ali jeste činjenica da od bivših ekstra asova gotovo niko se nije odlučio da zaplovi uzburkanim trenerskim vodama, što je i razumljivo, iz nekoliko razloga: igrački i trenerski posao u basketu nemaju mnogo dodirnih tačaka, jer je trenerski kompleksniji, teži… Drugo, nije logično biti sado-mazo nastrojen, ako se vidi kako najbolji imaju problema (Duda i Željko, Vujošević i Mesina, o „nižem“ nivou da i ne govorim), a treće (možda najvažnije?): radi se o ljudima koji već imaju slavu i novac… Pamtim Njofrine reči, dok sam još bio mlad trener, posle neke utakmice u kojoj sam se „živ izlomio“, da bi na kraju izgubili u dva produžetka: brate, pre bih bio pripadnik LGBT pokreta (dobro, nije se on baš tako izrazio) – nego košarkaški trener…

Na kraju, mnogi me pitaju zašto samo pominjem Predsednika Nejakih Pleća, kada ću u serijalu reći koju o Predsedniku Jakih Pleća (u daljim tekstovima PJP), aludirajući valjda da ne smem u to „osinje gnezdo“ da diram. Dobro, biće i za to vremena, „ima dana za megdana“…