Željko, osma epizoda

Još nekoliko detalja zapalo mi je za oko. Prvo, naša trojica reprezentativaca (Tepić, Mačvan i Veličković) nisu se baš naigrali lopte (da ne kažem da su utrnuli na klupi, ili, kako slikovito primeti pošteni Njofra – „nisu videli teren, kao svinja nebo“), što neće obradovati selektora Ivkovića, ali to je tema za neku od narednih kolumni… Drugo, u isto vreme u Barseloni odigrano je i F-8 takmičenje juniora (preciznije – nezvanično klupsko prvenstvo Starog kontinenta), gde su nas bledunjavo predstavljali beogradski sastavi, FMP i Crvena zvezda. Nisu toliko problem ni samo dve zajedničke pobede iz šest mečeva, koliko činjenica da je mlađani tim Zagreba najbolji u Evropi (u finalu dvocifreno savladane junoše Žalgirisa), odnosno da komšije „mic po mic“ i na tom planu pariraju ili preuzimaju primat. Imam kratak, a delotvoran, predlog: da se sa mlađim selekcijama više radi praktično, na terenu, a mnogo manje verbalno, virtuelno kao do sada… Treće, na ovom festivalu basketa, drugu godinu za redom, među osmoricom odabranih arbitara, nije bilo nijednog predstavnika Srbije. Nisam zlurad, iako znam da se ranije to ređe dešavalo, odnosno da je poverenje u naše sudije bilo veliko. Možda bi kompetentniji za to osetljivo pitanje mogli da daju svoj sud, ali – kladim se da pravi odgovor slute samo „ljudi u sivom“!

Dalje, kad smo se već dotakli omladinske košarke, vidim – što mi je neobično drago – da novo rukovodstvo Košarkaškog saveza Srbije ne sedi skrštenih ruku, a bogami ni nogu, odnosno da su vrlo aktivni bili i u Španiji. Toplo pozdravljam. Krajem ove nedelje najavljeno je i objavljivanje imena četvorice trenera, nosilaca programa za reprezentacije ispod seniorske. Ali, „obično dobro obavešteni“, odnosno oni u medijima koji misle da su vredni da budu mnogo više od korektnih novinara (da ne kažem „Alibaba i najmanje 40 razbojnika“), požurili su sa spiskom istih. Sad, kao obični trener ovdašnji, da ne bude frapantnih iznenađenja u javnosti (po sistemu kviza znanja „Pronađi uljeza: Ivo Andrić, Lav Tolstoj, Pera Ložač i Franc Kafka“), pokorno dvojici Dejana, pre svih, nepartijski predlažem: Aleksandra Džikića za univerzitetsku selekciju, jer je vrhunskim radom sa relativno skromnim sastavom Krke (nedavno osvojio i Evročelendž kup!) pokazao da je znalac zanata kojim se bavi; Vladu Jovanovića, stratega Partizana, za mladu repu (dečaci rođeni 1991. godine i mlađi), jer je uspešno vodio i tu selekciju, naravno ukoliko mu to dozvole obaveze u klubu; Žarka Vučurovića za juniore, ne samo što je za dve sezone preporodio omladinsku školu Hemofarma i što je nadmoćno nedavno osvojio prvo mesto, već i zato što se radi o kvalitetnom kouču, čoveku i pedagogu, koji se sistematski bavi ovim problemom; konačno, mislim da je Aleksandar Nikitović već imenovan i započeo rad sa kadetima, a da je svoje poznavanje basket-materije dokazao i vođenjem seniora Crvene zvezde i da tu nema ništa sporno…

Ne volim da zloupotrebljavam ulogu kolumniste, niti da „zalud mrčim hartiju“, ali izneo bih neka svoja viđenja i eventualnih inovacija, osim trenerskih, u radu i takmičenju omladinskih pogona. Najpre, nagovešteno pomeranje starosne granice za godinu unazad (da dečaci rođeni 1993. budu juniori i naredne sezone) pozdravljam i dižem dva prsta „za“. Prvo, vazda je bilo i relativno je logično da se odlazi u seniore tek po završetku srednjeg školovanja (za one retke koji redovno idu u školu, koji nisu ponavljači, a koji umeju da čitaju bez zamuckivanja), jer ono znači i nekakvu psihofizičku zrelost. A drugo, retki su oni koji sa osamnaest godina kvalitetno popune bilo koji seniorski sastav (ne igraju preterano, ili uopšte, ni Đekić, Musli, Jaramaz, Bogdanović, Silađi…), tako da najviše dečaka izbledi i nestane iz ozbiljnog basketa upravo na tom prelazu „iz u“… Dalje, nisam nikako da se kod kadeta i juniora „zabranjuju“ zonske ili kombinovane odbrane, zato što dumam da je to jedino područje gde će se američka košarka približavati evropskoj. Odnosno, momci moraju da se obuče za sve faze odbrane i napada i ovom odlukom bili bi samo taktičko-tehnički siromašniji… Nego, ja sam više da se (samo za juniore, eksperimentalno, pošto već imaju jaku, oformljenu ligu) od iduće sezone uvede da svaka četvrtina traje po 12 minuta (normalno, da se igra napušta sa šest ličnih), jer će treneri za 48 minuta meča moći da „upotrebe“ svih 12 igrača, jer će timovi morati da budu fizički spremniji, jer će se igrati više agresivnih odbrana po celom terenu i, konačno, jer će to biti prva sledeća krucijalna promena pravila, odnosno evropsko približavanje NBA ligi… Konačno, da još jednom apelujem da se oformi, iako to nije tako prosto, pre svega finansijski, i Jedinstvena kadetska liga Srbije…

Dobro, nisam dao priliku onima koji se „traže“ po mojim tekstovima, mada ne znači da im to neću priuštiti. Da opet završim sa Njofrom. Komšo, reče mi dok je proslavljao osmi Željkov trijumf, pošto ti idu izreke o budalastim, evo jedne: Ne treba se prepirati sa budalama, jer te prvo spuste na svoj nivo, a onda pobede iskustvom…