Žoc, Teo i Jokara

Prvo su momci iz Crvene zvezde, u pohodu bez kraja, pod radnim naslovom “seča knezova“ – savladali i vicešampiona Evrope, Fenerbahče, rezultatom 75:73. Za mene je utisak meča – hirurški precizna završnica, još jedan segment u kome crveno-beli rapidno napreduju, osim koraka od sedam milja ka četvrtfinalu Evrolige. No, sticajem okolnosti lepota igre i pobede otišla je u drugi plan, posle konferencije za štampu na kojoj je Željko Obradović bio ljut jer mu je grupa “navijača“ skandirala “Željko Turčine, napušiš se …“. Prvo su dolazila uveravanja da to i nije evidentirano na snimku, zatim izvinjenje, pomirenje, pa – medijska tišina širih razmera. Nešto glasnije razmišljam – ako se neko izvinio, a drugi prihvatio izvinjenje – onda je stvarno i bilo skandiranja, nije to ni prvi ni poslednji put od strane simpatizera “večitih“. Ako je grupica vikala, teško da je bilo spontano, jer je ta vrsta navijača “strogo vojnički ustrojena“, mora da je neko znao i za taj deo scenarija…

Moja reakcija na tu temu bila je sledeća rečenica: “UKOLIKO NA UTAKMICI CRVENA ZVEZDA – FENERBAHČE (75:73) NIJE BIO BORA STANKOVIĆ, ŽELJKO OBRADOVIĆ JESTE URADIO ZA SRPSKU KOŠARKU VIŠE NEGO OSTALIH OSAM HILJADA PRISUTNIH ZAJEDNO.“ Objektivnim ne treba dublje analizirati ni Željkovu stručnost, ni ljubav prema Srbiji i basketu, ni humanost. Bez obzira što je medijski zatalasao javnost jedan od dvojice srpskih menadžera koji imaju u “svom stadu“ čak 49 igrača evroligaških klubova, nešto u stilu “da li je najveći zaista najveći, kad tako lako gubi prijatelje“. Spadam samo u poznanike i kolege Željka Obradovića, znamo se tridesetak godina, ali vidim da za svo to vreme druguje sa istim ljudima – Dikom, Stršljom, Riletom, Kićom, Radmilom, Bikijem… Što reče Njofra Paviljonski – “dobiju li pošteni ljudi proliv, slušajući šta baljezgaju oni drugi“…

Naredni segment ovog zapisa svakako je Miloš Teodosić, koji je dobio Eurooskara, odnosno proglašen je najboljim igračem Evrope za prošlu godinu, po prestižnim italijanskim sportskim novinama “Gazete Delo Sport“. Važan podatak svakako je da posle šesnaest leta ovo priznanje odlazi u ruke Evropljanina koji ne igra u NBA, poslednji put je to 2000. godine uspeo Gregor Fućka. Zatim pročitam, pred samo pisanje teksta, da je mlađani Nikola Jokić (rođen 1995. godine), u dresu Denvera ostvario rekord karijere – postigao je 30 poena, uz 11 skokova, 5 asistencija i 3 osvojene lopte. Impresivno, dečko nagoveštava da njegovom talentu nema kraja. Nego, šta spaja Tea i Jokića, osim što su obojica vrsni basketaši, što nastupaju pod srpskim grbom? Asistencija i kreacija, pre svega, lakoća sa kojom omogućuju saigračima da poentiraju, a to mogu samo odabrani, najtalentovaniji. Naime, mnogo je odličnih šutera, skakača, defanzivaca, trkača, mahača peškirom, snagatora, voajera – malo je suptilnih dodavača, oni se rađaju, nose to u sebi, na trenerima je što pre to da prepoznaju i stave u prvi plan. Specifičan je Jokić – sve to radi sa pozicije “četiri“, što je ređe, mada potvrđuje reči jednog velikog kouča – kreiraju plej i četvorka, poentiraju dvojka i trojka, skok nose petice. Podela je uprošćena, naravno. Još jedan detalj zajednički je dvojici asova – snaga je u drugom planu, znanje u prvom. Teo naspram nekih nabildovanih bekova izgleda poput nevinog raznosača pice po Valjevu, dok Jokić gegajućim trčanjem, skromnom snagom i skokom – nije spreman za kik-boks, više podseća na somborskog pesnika mlađe generacije…

E sad, što bi rekao Lane Gutović – ne znam što sam ovo pisao, ali ne može da škodi. A čim ne škodi – može da koristi. Dakle, Željko Obradović, Miloš Teodosić i Nikola Jokić svakako, filmski rečeno, spadaju u “pozitivce“, likove koje vole i deca i dekice. Oni drugi, uslovno rečeno “basket negativci“, a to su redovno “nedovrš ljudi“ koji pate što su kao igrači ostali neostvareni i omalovažavani u mladosti, što su imali najskuplju opremu i kožnu loptu, ali im momci nisu dali da igraju basket u kraju, pošto su bili izrazito antitalentovani, oni će se prepoznati u lucidnom vicu koji ovih dana kruži Srbijom. Naime, u neko zabito romsko selo dođe mlad, stasit doktor. Posle godinu i jače dana počnu da se rađaju bela deca. Primeti to najpromućurniji Rom, dođe kod doce i kaže mu opasku o rađanju belih beba u romskom selu. Doktor mu pokaza stado ovaca koje je Rom ostavio nedaleko na livadi, uz pitanje: vidiš, prijatelju, ove tvoje ovce uglavnom su bele, ali ima tu i tamo po koja crna, šta ćemo sa njima? Stari se zamisli, pa posle jednominutnog razmišljanja reče: znači, doktore, da se dogovorimo – najbolje da ti ćutiš o crnim ovcama, a ja reč da ne progovaram o beloj deci…

Neće svi shvatiti poentu, ja tu ništa ne mogu, ali oni kojima je namenjena svakako hoće, ali neće glasno pominjati “ni crne ovce ni bele bebe“, posebno ne kad su zajedno, da se neko ne doseti. Mada, najbolje je ove praznične dane odraditi pod parolom “udri brigu na veselje“, bez obzira što komšija Njofra više voli da kaže – “ne možeš očekivati da uspeš u životu, ako si na ekskurziji sedeo u prednjem delu autobusa“…