Zvezdani Stefan

Košarkaški ne, posebno kada su u pitanju obe nacionalne selekcije i seniori Crvene zvezde, dok je sve ostalo pomalo u stagnaciji, a podosta u teško zaustavljivom slobodnom padu. Naime, na Olimpijadi u Brazilu mladići su srebrom a kraljice bronzom postavili tako visoko letvicu, da će biti teško dostići ili popraviti taj rezultat. Poseban problem su dve ostavke na krucijalnim funkcijama – Predrag Danilović bezmalo već dvadeset dana je novi predsednik Košarkaškog saveza Srbije, umesto uspešnog Dragana Đilasa, dok je selektorka (bolji izraz nego “trenerka“?) devojaka Marina Maljković najavila, a dok ovo čitate verovatno i predočila razloge svog napuštanja selektorskog mesta. Svako ima lične motive i planove, nisam ostao zatečen odlukama, moguće je da oboje shvataju težinu narednog četvorogodišnjeg, olimpijskog ciklusa, malo su se umorili, ima tu i drugih, subjektivnih i objektivnih problema. Hvala im, uradili su puno za srpski basket, a samim tim je moguće i da se u dogledno vreme vrate na mesto uspeha…

Na klupskoj sceni, a u sva četiri takmičenja, seniori Crvene zvezde su ekstra dominantni, teško će ih bilo ko u bližoj perspektivi pomeriti sa prvog stepenika srpske košarkice. U Evroligi prošlu sezonu završili su od četvrtog do osmog mesta, a tekuću polusezonu, u novom formatu sa šesnaest timova – na odličnom, osmom. Da se ne ponavljam, CZ gotovo sve postiže radom, timskom igrom, pre svega u odbrani, koja je dovedena na najviši evropski nivo. Napad već mnogo više zavisi od talenta pretočenog u kvalitet, igra se dobro, ali za završnicu ovog nadmetanja (četvrtfinale pa F-4) potrebno je više (od igre), pre svega na parketu, u ofanzivnom delu. Upravo je pristigao novajlija Dion Tompson (na meču ABA lige CZ-Zadar 113:65, ne samo šesnaestoj rednoj pobedi, više tranžiranju, “francuskoj obradi mesa“), koji može da pokriva obe centarske pozicije, dakle da igra u paru sa Kuzmićem, Bjelicom, Mitrovićem ili Simonovićem. Čini se da je “timski igrač“, ostaju slatke muke trenerskom pulu: kako ga uklopiti u postojeću odbranu, nadograditi poenterski i skakački i pre svega – kako “rasporediti“ minutažu, posebno jer pretpostavljam da će Simonović ponovo igrati i na poziciji tri, kao i četiri…

Sa Njofrom Paviljonskim (koji “preti“ Džiletom i Partizanom u maju i junu, a koji radi pod novom devizom – “samo najtalentovanije budale ujede vezano kuče“) imao sam nedavno u kraju raspravu o tome ko je najbolji igrač Zvezde. On tipuje na Simona, ja kažem da je to teško odrediti i razdvojiti, kao i sveže testo, ali bih ipak istakao Stefana Jovića kao “motor“. Vrhunski defanzivac bio i ostao, vremenom se nametnuo kao glavni kreator u odabiru napada, asistent bez premca, korektan realizator, vrhunska, humana ličnost koga svi vole i poštuju, jedan od stubova nosača i kod Aleksandra Đorđevića. Počeo je davno u Nišu, u lokalnom KK Beopetrol, kod Saše Perića, popularnog Kace koga znam iz novobeogradskog kluba “22. decembar“, tada veoma bitnog na srpskom basket sazvežđu. Malo je poznato da je Stefan pre toga odlično igrao fudbal, sedam, osam meseci trajala je “bitka“ za njegovo odvlačenje sa trave na parket. U sebi je genski nosio veliki talenat, ne samo za fudbal, košarku, stoni tenis – već i za šah, muziku kroz gitaru i druge oblasti umetnosti. Kroz KK Nibak, uz Milana Josića, dalje je napredovao i nadogradio se. Teško je podneo seniorski početak – nije odabran među nekoliko momaka koji su iz sastava Nibaka, juniorskog prvaka Srbije godišta 1990. prešli u FMP iz Železnika, morao je da napravi “pun krug“. Mnogo mu je pomogao Bojan Kusmuk dovođenjem u kraljevačku Slogu, kasnije krucijalno Miroslav Nikolić za rad u (“pokojnom“) kragujevačkom Radničkom, a bogami i u seniorskoj reprezentaciji. Došao je, “putem kojim se ređe ide“, kao i Nikola Kalinić uostalom – iz repe u Crvenu zvezdu, ostalo je istorija koja se svakodnevno dopisuje…

Priču o uspešnima završiću u budućnosti. Naime, neke moje prijatelje u Kraljevu zanima hoće li CZ među osam najboljih u Evroligi? Nisam prorok (“ali mogu da pogledam“), samo glasno razmišljam: trenutno su na osmoj poziciji sa skorom 7-8, koliko imaju i Efes (koga dočekuju u Beogradu, ali su izgubili sa velikom razlikom u Istambulu) i Barsa (kojoj gostuju). Pobedu više ima sedmoplasirana Darušafaka (CZ im ide u goste, uz beogradski poraz), a po pobedu manje, uz dosta nade ka plasmanu među osam – Brose, Žalgiris i Uniks (savladan samo nemački sastav). Većini konkurenata se gostuje, stoga neće biti nimalo lako, ali je ostvarivo naći se u četvrtfinalu. Jednostavnije, u naredna tri kola CZ gostuje Žalgirisu, čeka Fener Željka Obradovića i gostuje reanimiranom Makabiju. Dumam da su tri poraza kraj sna, jedna pobeda CZ ostavlja u životu, dve otvaraju vrata prolaska u drugi krug, a sva tri trijumfa su početak slavlja. Jedno je sigurno, a to je da se šampionski sastavi, kao i Partizan prethodne decenije, nikada ne predaju. Kako sam počeo kolumnicu tako je i završavam, genijalnom glavolomkom Matije Bećkovića – “kajem se što sam dizao ruku samo kad sam znao“…