Ako, onda…

I pomenuli smo dugogodišnjeg direktora rudnika koji je najavio ondašnju rekonstrukciju topionice, koja neće da zagađuje, kao i revitalizaciju pustinja na kopovima sa sve breskvikom iz kojeg ćemo jesti sočne i zdrave breskve. Pa nismo.

Na nedavnom potpaljivanju peći (po)novorenovirane i proširene Topionice, kao eho reči Vorlikove odjeknule su one sadašnje ministarke Đedović, koja je osim proterivanja dimčine nad Borom i okolinom nagovestila i čistije vode. Ali akcenat je bio na Topionici. I rekosmo da će celokupan ovaj tekst biti – pozitivan.

Pa evo, nadu u pozitivnost i čistiju budućnost uliva nam za ta pitanja respektabilna osoba. Šefica Katedre za zaštitu životne sredine na Tehničkom fakultetu u Boru, prof. dr Snežana Šerbula. Slušao sam je na TV, a i pročitao njeno mišljenje u nekom od lokalnih medija.

Ona, kaže, veruje da čiste tehnologije, u koje je strateški partner iz Kine Srbija Ziđin Koper investirao, mogu da očiste vazduh u Boru. Argumentujući to i nizom stručnih detalja, zaključuje i da će emisija gasova u poređenju sa onim što je kroz debele decenije postojanja rudnika i rudarstva u Boru ispuštano u atmosferu, ubuduće biti minimalna. A korišćenjem čistog prirodnog gasa umesto mazuta za podgrevanje postrojenja, nusprodukti najopasniji po životnu sredinu se pri sagorevanju neće emitovati u atmosferu. Neće, smatra ona, biti kiselih kiša, ni zagađenja vodotokova, ni okolnog zemljišta.

Međutim, čangrizavom kakav sam, upalo mi je u oči, što za razliku od izjave na onoj TV, u lokalnim medijima nije pomenuta odmerena i blaga rezerva profesorke koja se može uprostiti mojom ocenom – biće tako, ako bude tako. Ako sve funkcioniše i ako se poštuju standardi. Takav oprez nije naodmet, jer živimo u zemlji u kojoj mnogo toga na papiru ili na početku projekta izgleda gotovo idealno, ali se kasnije ne poštuje, isključi, zaroza. Ili u nameri da se postignu proizvodni rekordi, tehnologija ne može da sustigne i sažvaće tempo obezbeđenja imputa i sirovina za finalnu proizvodnju.

A u ovom slučaju baš su vidljive razmere gotovo nezamislivog ubrzanja tempa, na svim frontovima. (Pada mi na pamet nostalgučno sećanje na vršidbe pre pojave kombajna – kad ubrzano ubacivanje snopovlja u dreš zaguši i najbolju vršalicu, a ponekad ugasi i motor ili odbaci pogonski kaiš.)

I na još nešto valja upozoriti – i ako je nesumnjiva primena najsavremenije tehnologije za odsumporavanje, ako utihnu kisele kiše čitava ova inovacija neće biti dovoljna da otkloni sve probleme pred kojima će se čitav ovaj kraj naći. I tužno bi bilo da bude samo zastava, crvena krpa kojom se maše da se skrene pažnja sa drugih „pravaca razvoja“ koji nisu tek u planu, već se i ostvaruju uz nedovoljnu javnu pažnju. Kraj očekuju velika dislociranja, seobe stanovništva, nova jalovišta na mestima sadašnjih sela i njiva, prebacivanje rečnih tokova jednih reka u druge.

A i bez toga kraj sve više liči na ogromnu divlju deponiju, punu otrova koji ne dolaze samo iz Bora…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.