Foto: Radenko Topalović Ujutro na Bele poklade, podsetio me mladi komšija, vršnjak moga sina, takođe – ovo je važno, vidite na kraju – hardroker i hevimetalac, da uveče dođem na obližnju raskrsnicu na – alaliju. Uz reči „to je tradicija“. Istovremeno na lokalnoj vražogrnačkoj fejsbuk grupi drugi prijatelj i saradnik objavio je pripreme za to veče, pa me zajednički prijatelj pozvao na tu drugu seosku raskrsnicu „kud donjeg bunara“. Nisam se raspitivao da li je „alalije“ bilo još negde u selu. Pomenute dve sam posetio.
Alalija – u zapadnijim delovima Srbije zove se „lile“, čak u nekom selu postoji istoimena tradicionalna svakogodišnja manifestacija – zapravo je okupljanje susedstva oko velike vatre uz posluženje i neku zabavu. U starija doba tu je bilo i narodnih igara uz muziku, a momci su se takmičili u preskakanju što veće vatre.
Sećam se da sam koji put kao dete-dečak na istu tu raskrsnicu na alaliju odlazio sa decom iz komšiluka, a pamtim da su stariji dečaci i sami preskakali. Kao kroz san se sećam, a možda je stvarno to bio san, da je koji put bilo i neke manje vatrice koju smo i mi preskakali, ili je to bila ista ona velika na početku ili na kraju, kad se zagasi.
Ovo malo nostalgije potkrepljuje me da se osvrnem na ono „to je tradicija“. Inače mesecima razmišljam o tome, naročito otkad sam u dve uzastopne godine na otvaranju jednog „tradicionalnog“ festivala čuo i sintagmu „čuvanje identiteta“ u govoru na otvaranju, a izgleda da je u obe godine tekst bio isti, samo je bio drugi „otvarač“.
U vezi sa samim „alalijama“, da ne budem pakostan, mogu da se zapitam da li je tradicija i to što su koji put ranijih godina uz drva na „raskrsju“ gorele i stare auto-gume! Naravno, nije se na njima moglo očekivati kako je davno bilo, igranje u „narodnim nošnjama“, i neka liturgijska muzika, ali tradicija je bila čuvana i treštanjem neke nimalo „folklorne“ muzike, a bilo je dosta i ljudi koji su nostalgiju, koju ja lečim ovim redovima, utapali u mnogo alkohola!
Sedamdesetih godina tradicija se ovde „čuvala“ i na festivalu koji je negovao, ali i kreativno inovirao kulturne i običajne adete iz druge polovine 19. veka. Oslanjao se, osim na posleratna dostignuća i na „herojske“ dane kulturno-umetničkog društva „Đido“ (tako se zvao i komad što se, baš i sad, smatra prvim folk-mjuziklom!) iz tridesetih 20. veka čiji je osnivač imao baš taj nadimak, a čini mi se i „neku vezu“ baš sa tim komadom.
Ovo je sve početak „na prvi pogled“ teksta čije ću „druge poglede“ dati u nastavcima. Sa sledećom hipotezom: ako se pomenutih godina čuvala tradicija (i identitet) evocirajući prethodnih 7 do 15-20 decenija, da li u tradiciju ulazi i rok kultura koja je slične starosti, da li ulaze i ovdašnji, vražogrnački, velikani kulture o kojima ovde malo ko išta zna!?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
