Anžujci iz Mačve

I, pošto još prilično pamtim, ponekad se nerviruckam što su godinama prilozi o ljudima i događajima u reč istovetni, s retkim inovacijama.

Kapisla za ove redove je, repriza sećanja legendarne prve spikerke Jelene Bilbije, povodom neke njene godišnjice na taj dan.

I opet mi privuče pažnju deo kad kaže da je u onaja vremja spiker listao dokumentaciju, pripremao vesti, sakupljao podatke koje će pročitati, a „sad (još tada kad je snimljena -pim. aut) to radi mnogo ljudi“.

Bože, pa tad nije bilo ni – producenta!? Ili, raz šale – tolike ekipe, a malo inovacija.

Međutim, ima nešto, mnogo ozbiljnije, suštinsko što se u ovom društvu ponavlja, razrasta, a u pomenutim programima je samo ogledalce, bolje rečeno, pošto je reč o radiju – samo eho.

To je ponavljanje istina koje nisu istine, već podaci modelirani po stereotipu preuveličanog značaja koje ova nacija, društvo i država imaju u zemlji i svetu.

Kvazipatriotizam predstavljen kao patriotizam, mentalutetske mane razrađene kao vrline… kvaziistorija, mesto istorije.

Već sam u ovim novinama pisao da je ovaj fenomen prosto začuđujuć.

Jer, naša istoriografija je znatno bolja od istorije za narod, naročito školske, koja se širi (a, eto i na gorepomenuti način) i ponavlja.

Imao sam takoreći kulturološki šok, kad sam u Istoriji srpskog naroda pod dirigentskom palicom dr Radovana Samardžića u opsežnim poglavljima o Seobi Srba pronašao podatke da je Arsenije Čarnojević, u današnjem kategorijalnom aparatu bio više nalik nedavnim vođama paravojski, nego liku koji produkuje opšteobrazovna istorija.

Ili, evo dva skorašnja primera baš iz Na današnji dan.

Ona Jelena je decenijama Anžujska iako sa njima nema nikakve veze, a herojski govor majora Gavrilovića u odbrani Beograda, na početku Prvog svetskog rata, po najnovijim istraživanjima nije nikad održan.

U svemu je istina da je „tačno u tri popodne bataljon majora Gavrilovića krenuo u juriš“.

Većina vojnika je izginula, major je ranjen“. Kvazistorija međutim više voli, pa tako i tvrdi da je i on poginuo, a istina je da je umro tek krajem Drugog svetskog rata, u svom krevetu u Beogradu, a Nemci su ga na početku rata bili zarobili.

Supruga Uroša prvog, Jelena, poznatija kao Anžujska, nasuprot popularnom verovanju, nije bila poreklom iz francuskog kraljevskog roda, već ugarska plemkinja, ćerka gospodara Mačve Jovana Anđela i Matilde od Požege i Kovina.

(opširnije u nastavku)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.