Autobus za EU

Povratnu kartu kupujem najmanje tri dana ranije, što u duhu neokapitalizma jeste neka vrsta „pripejdarine“. Pare su već kod prevoznika, a uslugu koristim kasnije. Nekad čak i odustanem i od odlaska, ili nađem neki drugi prevoz bar u jednom pravcu. To im je bonus!

Autobusi odabrane firme prilično su pristojni, prilično, čak uzorno čisti, prilično klimatizovani i poseduju retkost – numeraciju sedišta.

I, eto priče. Iako svaka karta, i one unapred kupljene ima broj rezervacije, to po našem uvreženom, levantinskom pravilu – ne važi. Seda ko gde i kako hoće, sa olakim objašnjenjem, esencijom nemara – eno, tamo ima mesta kolko ‘oćeš.

To me nervira, zapravo više brine, jer mi doista ne smeta da sedim u bilo kom delu autobusa – ali to izvrgavanje pravila ruglu nemara, improvizacije, bašmebrigizma je ona neugasla, trajna odlika mentaliteta. Koja nam, najčešće ne marimo za to – svud i svakad mnogo šteti.

Paradoks je, međutim, što normu „sedaj gde ‘oćeš“ promovišu i uzdižu na pijedestal potrebe da izgrde onog putnika koji hoće da sedne na svoje mesto upravo oni koji bi trebalo da je poštuju – vozači i kondukteri/kterke, hostese. U dva-tri navrata probao sam da negodujem, kao putnik, potrošač, ne svadljivo, već ljubazno i naišao sam na čuđenje osoblja – zato što tražim poštovanje njihovih sopstvenih pravila. Prosto, ispadneš budala što tražiš svoje mesto.

Reagovanje hostesa i vozača u oba navrata bilo je najpre neprofesionalno, a potom i veoma primitivno. Na „sedite bilo gde“ reagovao sam da nije u redu da nered promoviše osoblje. Hostesa je bila veoma drska, pa se javio i vozač da pita šta je, a ona će mu – „ovAj ovde se buni“. Onda me i vozač (na TI) izrezilio, onako moravski (ili moronski!). Drugi put isto, i isti vozač, on kontroliše i naplaćuje karte, hostese dolazi kasnije, pa ga malo šaljivo pitam – je l’ i dalje pravilo da nema pravila, a on kaže – sedi tam, šta ću ti ja, moje je – dovde. Hotevši da kaže da on samo pregleda, a sad i prodaje karte, a za dalje – se NE ENTERESUJE. Pomislim, pitaću kontrolora što u poslednje vreme redovno ulazi – kad ono, kontrolorka ona što mi reče „ovAj se buni“.

To je o osoblju, dakle, o funkcionerima. A publika!? Dakle, biračko telo. Većina o meni misli – vid’ budale, tolko mesta, a on oće baš br. 7. A oni koji sede na 7 – to je tek nova priča, ćute kao ništa ne razumeju. Oportunisti.

Proglašavanje javašluka za pravilo u busevima – i u društvu – učestano je u svim firmama – a u zemlji na svim nivoima.

Ali, ova firma se zove evropski – EUROLIN. Paraćin. Vabi na poređenje sa autobusom za EU. U istoj atmosferi primitivizma, ćutanja, javašluka. Ja uz’o kartu i rezervaciju, oni mi je avansno prodali. Znači aplikacija i – otvoreno poglavlje. Sedišta numerisana – znači skupština donela zakone, akta.

Uđeš da sedneš, odnosno poželiš da radiš po zakonu, funkcioneri kažu „jebeš zakon“, publika odobrava. A onaj vrhovni se pritom dere na tebe. Vid’de ovoga – buni se!