Baba i Mali (marketinško-ekonomska bajka)

Možda i više prasadi, ali ovde je važno samo to jedno. Bilo je to posle rata, a u toj zemlji ratova, da znate, mora da se precizira – posle kog rata. Ratovima je ta zemlja bogata, a to je bilo posle Onog rata, drugog svetskog.

Poodraslo prase i jedan komšija – treba mu prase – ode kod te babe i pita da mu ga proda, i ponudi 200 nekih tadašnjih para. A baba će – ovde moram da prevedem sa maternjeg i faternjeg – otprilike ovako: „Jes, nisam luda, tebi da ga dam za 200 kad mi komšija taj i taj već nudi 100.“

Ove priče se sve češće prisetim, ne zato što se često ponavlja u mojoj najbližoj okolini, nego zato što mi povod za to sve češće daje ministar finansija Siniša Mali. Posebno kad priča o državnim obveznicama. Da ne uvredim predsednika, i on me podseti, ali Mali… bez premca je!

On uvek tako plastično, samozadovoljno, veselo, ohrabrujuće saopšti kako je Srbija emitovala neke obveznice, uglavnom sa ročnošću od taman onoliko godina koliko treba da prođe (pa i malo više) da mu šef okonča ovaj mandat.

I da je potražnja za njima bila daleko veća nego što se nudilo, investitori su hoćali još, i još mnogo, što pokazuje mudrost finansijske politike i stabilnost države i bla, bla… Istini za volju, onomad, u epizodi kad je razgrabljeno 1,75 milijadri evra, bilo je i 45 miliona sa ročnošću od tri godine, ali – ko te pita.

Kadgod je bilo prilike da nekom ovo rastumačim, ili javno negde napišem, objašnjavao sam tu radosnu i sladostrasnu perverziju u ministrovim obrazloženjima. Da (se) ne ponavljam, najbolje i najkraće (ni danasovac Aca Milošević ne zaostaje) to je u tvitu objasnila (moja) Biljana Stepanović: „Srbija je postigla ozbiljan uspeh, prikupila je 1,75 mlrd dolara, uz najveće interesovanje investitora za naše evroobveznice u istoriji, rekao je ministar finansija Siniša Mali. Prava vest ustvari glasi – Srbija se zadužila za još milijardu i 750 miliona dolara.“

I, šta će mi ona baba, kad sam imao Biljku da sve objasni.

Zapravo, ima li ovde koga kome se to može objasniti, kad zatupljivanje ima gotovo religijski osnov.

Na prvi pogled jeste važna nepismena baba s obzirom na matematički paradoks – ne zna šta je veće šta je manje, šta bolje a šta nepovoljnije. Mali zna matematiku, ali vešto manipuliše sličnim paradoksom.

Zaduživanje, pozajmicu predstavlja kao veliki uspeh, rizik (vraćanja duga) kao izvesnu sreću, maltene – bingo. I ne samo predstavlja, ovde je stvorena atmosfera (gotovo u svim oblastima) da se ŠTETA doživljava kao KORIST. Samo ako oni tako kažu.

A oni to kažu i to se prima. Na drugi pogled jasno je ne samo da se pre svega obraćaju onakvim babama, već sve čine da što više ljudi pretvore u onakve babe. I svi smo mi postali pomalo babe. I eto vam još jedne zamene za oveštalu metaforu o kuvanju žabe!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.